Српски књижевни гласник

946 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

је гледали и видели, и то не би било неинтересантно. Овако, нисмо ни „завибрирали“, гледајући је како своју хладну личност спроводи као госпођа Лебонар, и Електра и Клотилда у Апосшолу ни заинтересовали се, нити много размишљали о њој. За Електру, она нема снаге, ни убеђења; за госпођу Лебонар, да обележи своје држање и схватање, није имала много воље; као Клотилда, била је најбоља, јер је имала да игра улогу једне обичније жене чија осећања су колико-толико и њена осећања. Као Електра, она се бацила на две-три јаче сцене и, својом фигуром, и јаким и хладним својим очима, и тешко покретним лицем, дала две-три скулишорски и ставом јаче сцене; остале је сцене спровела хладно, разнодушно, без воље. Нарочито, хладно и без воље. Неколико пута, она је заборављала своје личности на начин који није допуштен. Као Електра, где је било врло тешко спровести један, рекао бих, симболистички покрет, и мистичан глас, и такав исти израз и дикцију, — као Електра, у три четвртине улоге, била је сасвим сама са собом, остављајући Електру толико у позаднину да се није могла никако ни да види. Клотилда јој је једино била у тону. Госпођа Силвен је ту имала да моделира једну улогу за коју је било материјала у њеној личности. Ни ту њено моделирање улоге није била са дета: љима и нијансама; али, у главним потезима и у основноме схватању, било је убеђења, и познавања улоге, и, каткада, снаге и јачине; у сцени, на пример, кад саопштава Бодуену однос његовога сина према једној париској глумици. Једном речи, у свима сценама где је требало приказати свирепија и суровија осећања, Госпођа Силвен је нашла тон и, у главним цртама, с успехом моделирала улоге. :

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ.