Српски књижевни гласник

ВЕРИ СК И КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

АОЛ МИ.

Цио сат гледаше он у сјајне расвијетљене љуљајке, што, од неколико дана, стоје на крају градскога пристаништа. Дебео, мален човјек — какови су ријетки тамо откуда је он дошао вртио се око чељади, тражећи грош од свакога што ће да се љујка. А неко женско, сигурно жена му, окреташе оргуље, што од себе пуштаху разнолике звуве, час веселе, час тужне — звуке каквих он досада никада није чуо.

Упрто гледајући у неко градско момче, како се у љуљајци високо диже и с висине хитро спушта, и, слушајући чудне гласове оргуља, за час заборави на се и дође му да и он зајаше на једнога од тих хитрих коња — а у мисли већ лети далеко у висину над све остале. Али часом дође к себи — како да се то усуди он, који је тек јутрос сишао у град, сишао озго из Црне Горе, весео, хитар, жељан хљеба и зараде.

_ Чуо је да се доље код мора подиже нова хришћанска црква, да примају на радњу и њих Црногорце, и да већ многи од њих тамо ради и стиче пара.

Причање о томе једне вечери на гувну, у мјесечевој свјетлости, занесе га, и знајући да га мајка удовица не би од себе пустила, исте ноћи умаче с друштвом. Са собом је понио но само што се на њем нашло, чак је заборавио и на струку, без које до тада није никада од куће кретао.