Српски књижевни гласник

9 Српски Књижевни ГлАСНИК.

Кад свиташе, с првога виса угледавши отворено море, чисто застрављен застаде, и од чуда не могаше да проговори. Али другови не чекају, па тргнувши се пожури низбрдицом да их стигне.

Већ је и заноћило, а момче једнако гледа у љуљајке, и на око, ни бриге га за свијет што се натискује око њега.

— Куд те неста, јадан не био, тражим те —. гурну га друг му Лазо.

Илија се окрете, погледа га својим бистрим и светлим очима, и надигне капу са пространога чела.

— Гледам кб онако...

— Ситно је то, остави...

Упутише се један за другим преко обалг, кроз народ, увијек на опрезу да се о кога у ходу не задјену. Код продаваонице круха Илија се заустави. — Да купим комад хљеба, вели Лази.

— Пусти, ко зна хоће ли нас сутра узети на радњу.

— Бога ми, јео бих... али право велиш, боље да ми се нађе овај грош при грђој невољи — и кренуше даље.

Напише се само воде на врелу што извире испод градских бедема и отиче у море, и пођоше даље да нађу конак. Лако им је; љетна ноћ је топла и ведра, кријеси прелијетају испред њих и свијетле по шикари што ивицом пута расте, а дошавши у долац, дочека их свјежи ваздух, хлади их и окрепљује. На пољани између џбунова момци потражише згодно мјесто и стручак суве траве да га подгглаве подметну.

Неки од њихових — а познају их по бесједи и по одијелу — већ се смјестише, а други по два-три долазе у одмацима. Њих двоје тек што по коју ријеч међу собом измијене, док не задријемају. Слушајући око себе људске гласове и жамор из града — гледају у звијезде, једнако у бризи хоће ли им сутрашњи дан донијети зараде.

Сјутра, прије но што је свануло, нађоше се на тргу пред радњом, и чекају да дође мајстор. А дошавши, кад баци поглед на њих, чисто протрнуше од узбуђења. Њих новалије одреди да дубе и чисте земљу за темељ цркве.

Иза неколико дана, нашавши живу воду, радња им до: злогрди, морали су повише кољена у води стајати цио божји дан, а кад их након петнаест дана исплатише, погледавши, у пребројени новац, очи им се у чуду сукобише.