Српски књижевни гласник

Нови ХрАМ. 3

Једнога дана, за одмора, ломећи крух, рече Илија Лазу:

— Онај дебели закупник није наше вјере...

— Откуд»

— Ја га не разумијем, кад ми што говори једнако нешто ђамори...

— Шваба је!

— Па бога ти што му дадоше да ради нашу цркву >

— Ко пита данас како се крстиш! Данас је, брате, њихово царство, а ми смо да измећаримо, и себи и туђему докрајчи Лазо.

Тако у тешкој радњи сачекаше славу постављања темељнога камена.

У недјељу рано обишла је глазба главне градске улице, а ограду окитише сваковрсним заставама. Пред ручак обавила се свечаност у присуству самога владике и остале одабране господе. Послије, господа и представници народних корпорација нађоше се уз обилату натрпану софру, наздрављајући пуним чашама у славу новога божјега храма.

Те недјеље дадоше им плаћу тек пред ноћ, јер се и закупник гостио с осталом господом; људи су чекали стрпљиво, надајући се доброј напојници; да се и они тога дана провеселе.

Пошто Илија и Лазо добише новац, изиђоше на улицу. — Ни паре више — рече Илија прибрајајући новац при свјетлости лампе.

— Нијесам се ничему ни надао — одговори Лазо.

— Но, ето чуда не дадоше нам ништа ни за оно што се данас мучисмо да окитимо ограду зеленим гранама.

Кроз тијесне улице дођоше до врата једне запрљане потлеушице, и ступише унутра. Има два дана што ту коначе, јер их је с поља киша отјерала. Није било друге ваљало је откинути од наднице десет новчића за конак. У кући нађоше још два старија радника уконачена, домаћина и троје му дјеце. Мала соба при земљи служила је свима: у њој се кухало, јело, спало и прало прљаво рубље. Лампа се дими и тек жмири, унутра је спарно и задушљиво, ненавикнут тешко би могао да издржи.

Њих двоје као друзи леже заједно на једноме дрвеноме кревету, од врућине до пред зору не могу да заспу, а грђе се зноје но кад су на радњи.

— Видиш, брате, ја мишљах, кад онога јутра одозго угледах овај град, да су се у њем виле одњихале, а оно,

јт•