Српски књижевни гласник

4. · Српски Књижевни Гласник.

брате — пакаоје ово! — говори Илија Лазу, лежећи наузначице. |

— Знао сам ја отприје, како је...

— Па што си силазио 2

— Што и ти2... Немаштина... Па и горе код нас скапа се...

— Разумијем те.. Но горе код нас барем би по ноћи отпочинуо, а овдје не зна се што је грђе: дан или ноћ — изгорјех од врућине! Часом ућута, па опет настави:

— ИМ наднаца је мала. Мого би сву у хљебу и вину потрошити...

— А што ти мишљаше да ће ти овдје у туђему свијету бити боље...

— Преварио сам се!... Ето к'о мишљах гради се наша ришћанска црква, биће на управи наши људи...

У то заплаче домаћиново дијете; домаћица пожури да га успава, па пошто умуче утрне лампу.

Тако Илији пролазе топли, летњи дањи у тешкоме раду и још тежим спарним ноћима. А обикнувши раду и видећи да се ипак поштогођ штеди од добивених пара, одлучи да издржи до краја. Али једнога поподнева, носећи тешку даску за мјерење дубине у води, осјети се слаб и оронуо. Ипак држао се чврсто но ногама, — а бојећи се да му мајстор не одбије од наднице, не хтједе поћи с радње, но муком издржа до краја дана

Настојнога дана мољаше мајстора да га одреди за лакши посао. Није му помогло, јер преко реда нико се од радника не нађе да га у води замијени. Тако га и тога дана жегло сунце озго, а ноге до повише кољена мрзле му у живој, хладној води. Иза подне довуче се уморан и слаб у хлад да опочине, а кад га око двије уре Лазо хтједе да пробуди, пренерази се видјевши га гдје лежи блијед, затворених очију, а капци му модре се. Зове га и дрма, али Илија се не одзива, не отБара очију, већ му дуге трепавице мирно леже на блиједоме лицу, као у мрца, а капци су му једнако тамно-модри.

Окупише се око њега радници. Шкропе га хладном водом, и то поможе, маче се, отвори очи и дође к себи. Испрвице гледа уоколо као у чуду, — не зна што се то с њиме догодило, а послије, пошто га подигоше, чисто се стиди и гледа у земљу.