Српски књижевни гласник

6 ; Српски Књижевни Гласник.

лута по граду, док га најпошље болест не савлада и посвем прикова на кревет.

Илија гине с дана у дан. А кад домаћица хоће да га чиме подвори, вели јој: — ко ће мени угодити када здравља немам. Да убије вријеме на вече разговара с домаћином. Али вечерас ни домаћина у кући нема; задоцнио се преко обичаја. Касно стиже, а дошавши не назва Бога, већ равно баци се на кревет. Жена га упита гдје бијаше»>

— У крчми, пио сам.

— Пио си

— Јесам... Но ти не знаш што се догоди... Па се подиже, сједе на крај кревета и гледа преда се у тле. Илија с другога кревета пази на њих својим већ замагљеним очима, а Лазо до њега на клупи слатко спава.

— Видиш — јави се стари, не дижући избуљених очију са пода и пребацивши са чела још густу косу — видиш на први од мјесеца треба да иселим из овога буџака...

— Па што! — прекиде га жена... И онако што си најма за њ давао могао си га позлатити.

— Ово је тридесет година; обикао сам...

— А зашто те гонер

— Срушиће све околне кући за нову цркву.

— Све руше! — рече она јетко.

— И мене су срушили — упаде у ријеч Илија гласом, из чијег се звука испољавала туга за изгубљеном снагом. Па се малко подиже и рече као за се:

— Како Лазо слатко 'рче...

Како се нови храм диже, онако Илијин живот опада. Лијечник се не нада бољему, прегорио га, па му мајци поручише да му се нађе у љутој невољи. Мајка измјени Лаза, а овај са стеченим парама поврати се кући.

„Почетком зиме нови храм подиже се, мраморни ступови поносито се дижу, и позлаћени крст у сунцу се свечано одбљескује. Наступио је дан освештања. У очи тога дана, на вече, глазба је свирала веселе корачнице, улице умјетно, сјајно освијетлише, а црквена врата прељеваху се у пламену шарених лампи. Те вечери Илија не могаше да се заложи. Око његова кревета окупила се домаћинова дјеца, а он свакоме дијели по комадић.