Српски књижевни гласник

36 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

био свједоком његове сјајне докторске диспутације на основу. познате његове књиге „о Соломону и Китоврасу“. Исте је сезоне и Зигељ заштитио своју дисертацију о Законику цара Душана. Опомињем се, како се опоненат (проф. Градовски) и кандидат на магистра (Зигељ) нису разумели поради ријечи „жир“, која у руском језику нешто сасвим друго значи, него ли у српском. Не само првих дана, већ и касније много нам је љубави исказивала породица Срезневских. Самога старца, Измаила Ивановића, који ми је цртама свога лица био више налик. на Јерменина него ли на Руса, и његову умну и филолошки образовану кћерку Олгу, видио сам већ пред наш одлазак из Хрватске у Загребу. По томе су њих двоје сачињавала наше ријетке познанике од прије. Код Срезневскога састајали би се пријатељи сваке суботе на чај и разговор. И ми смо долазили онамо врло често, ја готово увијек, јер сам тако имао прилику да се лично упознам с многим сјајним именима руске науке и књижевности. Споменућу Аполонија Мајкова, познатог руског пјесника. Његово ме лице пуно подсјећало на Даничића. Волио је читати (а то је умио с великим ефектом) своје најновије пјесме, и ми смо га побожно слушали. Мени се особито свидио његов красни, изразити изговор; само садржина његових умотвора вртјела се око далеких, неруских мотива. Та био је чиновник у цензури, тиме је довољио означена његова пјесничка радња.

Уза Срезневскога рачунао се другим заступником славистике онај час на петроградском университету Владимир Ламански. Њихови односи нису били одвећ срдачни. Срезневски није особито волио славевофила. Зато и присташе Ламанскога нису много залазили у кућу Срезневскога. Једном ипак нађосмо се овдје ја и Будилович; зашла ријеч о будућности словенских народа. Ријеч по ријеч између нас развила се живахна полемика, ксја се протегла далеко за поноћи. Ја сам бранио солидарност словенску у томе правцу, да је задатак Русије свагдје подупирати уједињавање сродних еле. мената, неку као кристализацију. Будилович доказиваше, да тога не треба; западни и јужни Словени, што су више раскомадани и слаби, то ће више приањати за Русију и викати за помоћ. За доказ наводио је Лужичке Србе и Словаке с једне стране, а Србију с друге стране, с којом није био одвећ задовољан, јер му је показивала сувише знакова самостална