Српски књижевни гласник

Мој ПРВИ ДОЛАЗАК У РУСИЈУ ГОДОНЕ 1872. 37

живота. Кад сам му приговорио, да ће плод његове политике бити германазација и маџаризација, одвратио ми је: ничево, ми ћемо доћи, те их опет отети и Нијемцима и Маџарима. И Ламанскога знао сам већ од прије из Загреба. Код њега, опомињем се, видио сам први и последњи пут Достојевскога. Није се готово ни с ким упустио у разговор, као да му није било по вољи велико друштво, које се сабрало понајвише њега ради. Тако сам га и ја тек са стране посматрао, проговорио нисам с њим ни ријечи. Ламански је био тако љубазан, те ме повео к Гилфердингу. И њега сам дакле имао згоду бар једанпут видјети и с њиме говорити. Још ми и сада звони у ушима његов танахни, пискави глас — необични констраст с мужевним цртама лица. Тај знаменити човјек паде до мала затим жртвом својег ентузиазма за руску епску поезију — билине — Олонецке губерније. Мртва довезоше га из Петрбграда кући. И ја сам био међу онима, који му исказаше последњу част, испративши га до хладна гроба. У Петрограду упознах се већ овај час с А. Пипином, који ми управо први отвори очи, да узнам разлику, што је већ давно у руској литератури. избијала између западника и консервативаца, којима су што с већим што с мањим правом прибрајали такођер славенофиле. Разговори с Пипином били су у том погледу за ме врло поучни. Код нас доље на југу —- мислим код тога на мишљење како се огледало више по новинама, него ли у реалном животу — владало је простодушно увјерење, да Русија нема пречега посла, већ водити рачуна о „браћи Славенима“, притискати их на своје широке, топле груди. Сад сам се могао сам увјерити и од других људи чути, да је то наивно увјерење сасвим криво, да широки кругови образоване Русије чак и не гледају с великим решпектом на „браћу Славене“; да многи мисле, да симпатије официјалне Русије за „браћу“, — мислило се на православне јужне Словене — готово и сметају културно-либералному на: претку Русије. Много је у томе погледу наудио „славенској браћи“, управо у тим годинама кад сам ја дошао у Русију, тадашњи министар народне просвјете, гроф Д. А. Толстој и његова намисао, да се младим Словенима из Аустрије, понајвише из Галиције и Чешке, послужи као средствима за пропаганду класицизма у руским школама. Јавно је мишљење схватило намјеру свога петроградског министра као реакцију