Српски књижевни гласник

38 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

против материализма, социализма, нихализма и којекаквих других „изама“, а ту је реакцију имао изводити — класи: цизам. Можете си мислити, да „браћа Славјани“, којима се Толстој послуживао у тој реакцији, нису могли стећи никаквих симпатија у руском друштву, напротив сва мржња против класицизма џаде на њихов образ. И мене хтједе један мали чиновник на сухопутној царинари, куда сам се био повезао за стварима што нам дођоше из Берлина — почастити комплиментом „брата Славјанина“, те ме слатком иронијом упита, јесам ли и ја дошао да предајем грчки и латински језик на руској гимназији. Не знајући тада још, куда нишани његов комплименат, испричам му у кратко, за што и на што сам дошао у Русију. Тада се он стао врло живахно и искрено извињавати. Али то не спада овамо. Казаћу радије, да су мени у оно пет мјесеци, што сам их овај пут провео у Петрограду, много љубави и пријатељства исказивали академици Шифнер, Куник и Видеман, а у царској јавној библиотеци академик Бичков. Ја сам готово сваки дан залазио у његово „рукописно одјељење“, те марљиво проучавао разне рукописе, а прије и послије сати одређених за радњу у том прекрасном институту, који служи на част читавому словенскому свијету — долазио бих у академску библиотеку к Шифнеру.

Благодарност иште, да споменем јоште двојицу наших људи, с којима се изненада нађосмо у Петрограду. То су била два руска официра, Каталинић и Војводић, којих судбина потјери из Аустрије, те преко Србије и Турске дођоше овамо на службу. Оба су већ давно мртва. Један умрије негдје на Кавказу од сушице, други паде као јунак у руско-турском рату. У оно неколико мјесеци нашег боравља у Петрограду то су били наши најсрдачнији, најмилији другови. Из очију им сијевала радост, што су се нашли своји са својима. Кад бјеше наступило прољеће, у њиховој љубазној пратњи обиђосмо сву прекрасну и занимљиву околину Петрограда, Кронштадт, Ораниенбаум, Царско село, Павловск, Шувалово, Парголово, Озерки, и тако даље. Све то показаше нам наши драги земљаци, док нам је Куник био чичероне у зимњем двору и еремитажу. Средином мјесеца јула одосмо из Петроград, дужност ме звала у Одесу.

В. ЈАГИЋ.