Српски књижевни гласник

о а а

МОЈА ПОСЕТА КОД ТОЛСТОЈА. 39

МОЈА ПОСЕТА КОД ТОЛСТОЈА.

„Наш је задатак само у том, дау себи распламтимо огањ, да горимо

сами, — тада ће се они, што су око нас, сами од себе згревати и распламћивати“. И

Кад сам се, почетком маја месеца 1909 године, враћао из Москве са прославе Гогољеве стогодишњице, мене поче освајати све јача и јача жеља, да свратим на који часак у Толстојеву Јасну Пољану, која ми беше уз пут — само неколико врста од жељезничке пруге.

У то доба се мој духовни живот почео био приближавати оном путу; на који је Толстој упућивао људе у својим филозофско-моралним и религиозним списима, говорећи да је то једини животни пут, на коме људи могу постићи „благо“ — срећу, за којом они, по основним законима своје природе, теже и не могу не тежити. То беше онај пут, који Толстој људима указује овим речима у свом Лушу Живоша:

„Кад ти је тешко, кад се бојиш људи, кад ти се живот заплео и замрсио, ти реци себи: дед да престанем бринути се о том, шта ће са мном бити, волећу све оне, са којима се састајем, и више ништа, а после како било...: Само покушај тако живети, пак ћеш видети, како ће се наједаред све размрсити, и ти нећеш имати чега ни да се бојиш, ни да желиш“.

Као и велика множина Толстојевих пажљивих читалаца, разасутих по свој земљиној површини, тако сам и ја, већ при првом читању његових списа о животној истини, одмах зажелео да пођем путем, који је у њима указан, а наиме: да своје свакодневне поступке према људима доводим у склад са захтевима љубави, коју Толстој назива основним законом људског живота. Ја сам слутио да се нека велика истина крије у овим његовим речима: „Ако ти се твој живот не чини као

1 „Волећу друге људе“ значи и у Јеванђељу и код Толстоја, поред осталога, ово: опростићу горке увреде и клевете, које нисам заслужио и због којих сам пао у очима света; опростићу дужницима луг, који је мом телу веома потребан; нећу се елужити финим и скупим стварима, због којих други људи неизоставно морају гладовати, и тако даље.