Српски књижевни гласник

40 Српски Књижевни Гласник.

нека велика, незаслужена радост, то је само стога, што ти је разум рђаво упућен“.

Но, крај свега тога, што ми је искуство целог ранијег живота говорило, да је та Толстојева мисао истинита — моји безбројни покушаји у току дугог низа година: да ступим и да се одржим на сјајном путу, који је Толстој људима указивао, остајаху већином безуспешни. Толстој тражаше целу безусловну љубав и према симпатичном, и према одвратном човеку, према другу и недругу, а ја, као и сва моја околина, бејах неспособан за такав живот, — такав живот ми се, услед рђавог васпитања и свега ранијег живота, чинио као неки тежак, неизводљив подвиг.

У књигама, из којих сам се ја учио животној истини, читао сам ове строге речи: „Као што ће сва вода исцурити из ведра, ако на њему буде макар и једна рупица, тако се и све радости љубави неће задржати у души човековој, ако у њему буде нељубав макар и према једном човеку“, — а моје ослобођавање од нељубави иђаше тако споро и безнадно, да је изгледало, да се нигда нећу моћи ослободити од тог тешког и несносног госта у мојој души. Нељубав — не нека сликовита, ефектна, драматична, него некаква ситна, неугледна, маскирана, но ипак свагда будна нељубав, —- и то не према једном, него према многим људима, — таква би ме нељубав сваког дана грубо одгурнула са оног светлог и радосног пута, на који су ме овда онда доводили моји незнатни, али за мене нови и усрећавајући поступци љубави према људима.

Ожалошћен због својих неуспеха, ја сам често помишљао да бих ради бољег (делатног, „експерименталног“) схватања узвишених хришћанских сврха, изложених у Толстојевим списима, требало отићи, ако не до самог великог учитеља у Јасну Пољану, оно макар до људи, који су живели и живе у његовој непосредној близини, који су слушали из његових уста учење о љубави, као основном закону нашег живоша и који су посматрали, како он својим свакодневним поступцима постизава „благо“ (срећу), држећи се тог на изглед неостварљивог, силом измишљеног и људима натуриваног закона живота.

Да Толстој, идући тим путем, збиља постизава срећу, то сам ја одавна знао из најпоузданијих, несумњивих докумената његовог живота. У његовим дневницима и писмима од ране младости до смрти, а нарочито последњих тридесет година, често се налазе овакви записи: