Српски књижевни гласник

50 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ким „мртвацима“ и „крвосисавцима“, али све те приче нису имале ни изблиза онакав успех какав добише, почевши од 1725 године, невероватни извештаји о вампирима из Србије.

То беше за време аустријске окупације северних округа данашње Србије (1718—1739). Жалосно дотадашње•стање нашега народа ништа није било промењено под новом управом. После дугих и крвавих ратова земља је остала пуста, становници подивљали! и незадовољни новим господарима. Неуко свештенство, заузето борбом против католичких мисионара, стајало је немоћно пред неморалом и сујеверјем своје пастве. Бигамија и полигамија предмет су многобројних оптужаба од стране власти.“ У то доба падају и чести случајеви вампиризма у народу.

Месеца септембра 1724, умре сељак Петар Благојевић из Кисиљева (Којама), села у данашњем округу пожаревачком, али које писани и штампани извештаји из тог доба прикључују у „Горњу Угарску“. Десет недеља после његове смрти, девет других лица из истога села умреше за осам дана, изјављујући на самртном часу да су видели Петра Благојевића који је долазио ноћу да им сиса крв. Деветога дана, вампирова жена саопшти да јој се прошле ноћи јавио по: којни муж и тражио опанке.

Онда се цело село скупи и пријави царском провизору у Великом Градишту (ДОтафзсћКа); овај дође у Кисиљево са попом и џелатом да извиди ствар. Нареди да се отвори мртвачев гроб. Нађоше Петра Благојевића „потпуног свежег“ (ап шзсћ), како нас уверавају званична акта сачувана у бечком Дворском Камералном Архиву. Коса, брада и нокти беху му дугачко израсли; уста пуна крви. Забодоше му колац у срце

Гопдоп, 1679. Затим у француском путопису: РИфоп де Топгпејог,, Леја-

пот ди Уоуаде ди Гератћ, Туоп, 1717, |. 1, рр. 158-167, Питон де Турнфор'

слушао је о „вруколацима“ у Микони 1700 године и присуствовао сценама доиста ужасним.

1 Др. Драг. М. Павловић, Административна п црквена политика аустријска у Србији (од 1718—1789) у Гласу Српске Краљевске Академије 1ХП, стр. 194.

2 Др. Владимир Ћоровић, Бигамија и полигаљија код Срба (Срписки Ењижевни Гласник, књ. ХЛХ, стр. 575—583).

3 Г. Хок их је поново преписао и делом објавио у већ наведеној студији. Ово је била врло потребна ствар, јер су у версијама раније штампаним особна имена била страховито деформисана.