Српски књижевни гласник

906 Српски Књижевни Гласник.

Али му она десно пресече реч:

— То је превршило сваку меру! Јулија ме назива неваљалицом, бије моје дете, лупа ми судове, руши кућу, па ипак ми изгледа да ти налазиш како је то све у реду.

— Није тако... јер сам је баш зато и отерао.

— Збиља!... Отерао си. је!.. Али требало је да је ухапсиш. У таквом случају зове се члан полиције.

Он промуца : — Али... драга пријатељице... ипак то нисам могао... не би имало никаква разлога... Збиља, било би веома тешко...

Она с неописаним презирањем слеже раменима:

— Ти ћеш довека остати слаботиња, кукавица, човек без своје воље, без храбрости. Ах! мора бити да ти је крупне ствари наговорила та твоја Јулија, кад си се ти решио да је истераш. Волела бих да сам се један минут, један једини минут, ту десила.

Отворивши врата она појури Жоржу, подиже га с пода, стеже у наручје и стаде љубити: „Што плачеш, Жорже, маче моје, пиленце моје, душо моја >“

Од материна миловања дете ућута. Она поново упита:

— Што плачеш>

Он, мутних очица као што то бива код престрављена. детета, одговори:

— Зато што је Јулија тукла тату.

Анријета, у први мах пренеражена, окрете се мужу. Онда луда, неодољива жеља да се смеје блесну у њеним очима, као кад језа пређе преко образа, покрете усне, рашири ноздрве и разлеже се као прасак ракетле, као жагор весеља, јасан, буран смех као тичји цвркут. Она с пакосним усклицима, који пролажаху кроз њене беле зубе и као ножем параху срце Параново, понављаше: „ха!... ха!... ха!... ха!... она те ту... кла!... ха!... ха!... ха!... ала је то смешно!... ала је то: смешно!... чујете ли, Лимузене. Јулија га тукла... тукла га!... Јулија је тукла могамужа!... ха!... ха !... ха!... ала је то смешно!...“

Паран муцаше:

— Ама није... није... то није истина... није истина. На против ја сам њу бацио у трпезарију тако силно, да је ударила на сто и све на њему полупала. Дете није добро видело. Ја сам њу тукао.

Анријета упита сина: — Реци, пиле моје. Је ли да је Јулија тукла татуг Дете одговори: — Јест, Јулија је тукла.