Српски књижевни гласник

РЕД"

4 ђ у

~

Господин ПАРАН. 907

Тада јој паде друга мисао на ум.

— Па ово дете није ни ручало> Ништа ниси јео, душице моја 2

— Нисам, мамице.

Она, бесна од љутине, окрете се мужу:

— Ти си луд, савршено луд! Већ је осам и по, а Жорж још није ручао!

Он, збуњен овим несрећним догађајем и препирком, и утучен што види потпуну пропаст свога живота, стаде се правдати :

— Па ми смо тебе чекали, драга пријатељице. Ја нисам хтео да без тебе ручам. А како ти сваки дан доцкан дођеш, сваког тренутка надао сам се да ћеш се појавити.

Она скиде шешир, који јој је све досад на глави био, хитну га на једну столицу, и нервозно :

— То је збиља неиздржљиво кад човек има посла с људима који ништа не разумеју, ништа не погађају, који нису кадри ништа сами урадити. И да сам ја у поноћ дошла, дете све дотле не би ништа окусило. Као да ниси могао погодити, кад после седам и по нисам дошла, да сам били спречена, задржана, да нисам могла доћи !...

Паран је дрхтао осећајући да га јарост обузима; али сад се Лимузен умеша и окренувши се младој жени:

— Ви сте одвећ неправични, драга пријатељице. Паран није могао погодити да ћете ви тако доцкан доћи, јер вам се то досад никад није десило; а после тога, како можете захтевати да он сам самцит, пошто је Јулију отерао, посвршава све послове 2

Анријета, ван себе од беса, дрекну :

— Мораће их сам свршавати, јер ја му нећу помагати. Нека ради, шта зна !

То рекавши одјури у своју собу, а и заборави да јој син није ништа јео.

Сад Лимузен, одједном, поста одвећ услужан према свом пријатељу. Он покупи и изнесе полупану стакларију, наново постави сто, намести дечка на повисоку фотељу, док је Паран отишао, да зовне собарицу, да она послужује око стола.

Собарица дође чудећи се; она није ништа чула, јер је седела у Жоржевој соби и радила.

Она донесе најпре супу, после прегорео јагњећи бут и