Српски књижевни гласник

908 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

пире од кромпира. Паран, измучене душе и растројена духа овом несрећом, седе крај свог детета. Узе хранити малишана, покуша да и сам једе; стаде сећи месо, жватати залогаје и с муком их гутати, као да му је грло било узето.

Мало по мало обузе га неодољива жеља да добро разгледа Лимузена, који је с друге стране стола седео и градио куглице од хлеба. Хтео је да види да ли Жорж личи на њега. Али се није усуђивао очију подићи. На крају крајева одважи се и нагло се загледа у то лице које је добро познавао, и ако му се сад чинило да га никад није добро разгледао, то'лико му је изгледало друкчије, но што је он мислио. Мало, мало, па би бацио поглед на то лице, тражећи да пронађе најмању црту, најмањи знак, најмању ситницу, која би падала у очи; онда стане загледати сина, градећи се као да га храни.

Две речи брујаху му у глави: „Његов отац! његов отац! његов отац!“ При сваком удару срца, оне му зазује иза слепоочница. Ох! тај човек, тај спокојни човек, што с друге стране стола седи, био је, може бити, отац његовог сина, његовог Жоржа, његовог малог слатког Жоржа! Паран преста јести; више није могао. Страшан бол, бол од кога се урла, ваља по земљи, уједа, цепао му је утробу. Дође му да докопа нож и да га сјури себи у трбух. То би му бол утолило, спасло би га, учинило крај свему.

Јер, може ли он сад живетиг Може ли он живети, устајати ујутру, јести при обедима, излазити у свет, легати у вече и ноћу спавати са том, у њему пробуђеном, мишљу : „Лимузен је отац Жоржев!“... Не, он не би имао снаге ни један корак да учини, ни да ма нашта мисли, ни да ма с ким говори. Сваки да", сваки минут, сваки секунд он би се непрекидно то питао, тражио би да сазна, да погоди, да изненадно улови ту страховиту тајну. А малишана, свог милог малишана, не би сад могао ни погледати, а да му сумња не причини ужасан бол, да не осети како му се природа кида и како гаи сама срж у костима боли. Мораће овде, у овој кући, живети, остати крај тог детета, које ће и волети и мрзети. Јест, он ће га на крају крајева омрзнути. Да страшних мука! Ох! кад би поуздано знао да је Лимузен отац детињи, може бити да би се смирио, успавао у својој тузи и несрећиг Али неизвесност је неиздржљива !