Српски књижевни гласник

Господин ПАРАН 909

Живети у незнању, непрекидно тражити, вечито патити, сваки час дете љубити, изводити га у шетњу, носити у наручју, осећати на уснама благо голицање његове косице, о6ожавати га и непрестано мислити: „може бити, он и није мој синр“ Зар није боље никад га више и не видети, оставити га, где год на улици загубити, или сам побећи далеко, врло далеко, тако далеко, да никад више чак ни говора ни о чем не чује, никада ни о чем.

Он чисто поскочи, кад се врата отворише. Његова жена

се појави. — Ја сам гладна, рече она; а ви, Лимузене2 Лимузен, оклевајући, одговори: — Вере ми, и ја.

Она нареди да се донесе јагњећи бут.

Паран сам себе питаше: „Да ли су заиста ручали, или су се на љубавном састанку задржали >

Они су обоје са особитом слашћу јели. Анријета се мирно · шалила и смејала. Муж стаде и њу мотрити; мало, мало па баци поглед на њу и одмах га скрене на другу страну. На њој је била ружичаста хаљина, украшена белим чипкама, и њена глава с плавом косом, обал врат и пуначке руке помаљаху се из те кокетне и намирисане одеће као из пеном обавијене шкољке. Шта ли је она радила цео дан с тим човекомрг Парану изиђе пред очи како обоје загрљени тепају једно другом ватрене љубавне речи! Како није могао ништа разумети, ништа погодити, гледајући их како ту, пред његовим очима, седе једно крај другога

Боже, како ли су му се морали подсмевати, ако је још од првог дана био њихова будала 2 Је ли могућно да се тако изигра један човек, један честит човек, само зато што му је отац оставио нешто мало новаца! Како да се такве ствари не могу у душама прочитати; како да поштеним срцима ништа не открије преваре гадних срдаца; откад то да глас буде један исти и за лаж и за чисту љубав, и како да лукав, лаж. љив поглед буде једнак с искреним погледом 2

И он их вребаше, очекујући какав год покрет, једну реч, наглашен израз. На једанпут му паде на ум: „вечерас хоћу да их уловим“, и рече жени:

— Слушај, драга пријатељице, пошто сам већ отерао Јулију, морам се још данас постарати ла нађем другу да