Српски књижевни гласник

912 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

—- Ти не видиш»... ти не видиш... Вама у том недо.. стаје осећај пристојности. Шта да се ради» То су ствари које: се осећају, а не могу се речма исказати. А после тога не би требало... Али не, узалуд мука, ти ме нећеш разумети. Ви људи немате утанчаних осећања.

И смешећи се, с благим презирањем покварене жене, положи му руке на рамена и понуди уста, он саже главу,. стеже је у загрљај и уста им се саставише. И како су стојали пред огледалом, које је било на камину, друго двоје, сасвим налик на њих, љубило се близу часовника. ј

Они нису ништа чули, ни кад се кључ окренуо у брави, ни кад су врата шкрипнула, али наједанпут Анријета врисну и обема рукама одгурну Лимузена. Пред њима стајаше Паран,. блед као смрт, стиснутих песница, без ципеле на ногама и. с шеширом на глави.

| (Свршиће се.)

Гиј дЕ МОПАСАН. (С француског превела С. Г.)

НА ГРАНИЦИ.

Полеже под ветром шума јоргована, Пуна влаге, цвета, мириса и боја Бруји кроз њу песма чудна и незнана, И лутају душе умрлих хероја.

Заклоњене сенком опуштених грана Провлаче се вису суморне алеје:

Где пркосно штрчи фор Гази-Османа, Купајући своје куле и траншеје

У плаветном мору светлости и сунца. Пусто је у крају том дивљих лепота, У ком свака стопа људске кости скрива,

Безданица хучи, урличе и бунца; И човек човека убија к'о скота Ради педља земље, измеђ братских њива.

Милутин ЈОВАНОВИЋ.