Српски књижевни гласник

ЈЕДАН ГРОБ. 913

МЕД АГ ЕРАОНБ.

У дивљем нереду бурјан и кукута

Крију тужне хумке, крстове и плоче; Ћути пусто гробље, где свака минута Значи подсмех свему штогод човек поче.

Ту, у једном кутку, крај гробљанског јарка, Под бусењем свелим труну твоје кости:

Сад знаш да је живот био само варка,

И на крају гробље, — једно „Бог да прости !“

И свакога дана, кад са китом ружа И мислећи на те, клекнем крај твог гроба, Чини ми се чујем тад јецање твоје.

И док Тимок пољем своје воде пружа,

Ја знам да ти мртва жалиш прошло доба

И презрену љубав, младост, срце моје. Милутин ЈОВАНОВИЋ.

МУНИ КОВАНИ

На молитву скупили се верни,

А кандила сребрна и златна Блистају...

У огромна звона ударају клатна У један мах сви се крсте смерни Хришћани...

Чистим гласом чита са амвона Еванђеље једно мило дете,

Докле звуци устављених звона Дуго хује, као да нам прете...

Једна бака расплакана грца;

Две се даме погледају злобно Пламен свећа поиграва кобно, Узбуђује болећива срца Споменом...