Српски књижевни гласник

ду % - и УУ МИРНИ ОДУ у ирУ

946 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

изворности, енергије и савремености, док их издаје одсуство сликарског дара. Још мање они који се слепо држе једног вође и поред његова два три рада доносе небројене своје, као да чине услугу невештом гледаоцу, дајући му једно скраћено, популарно издање ад изшт дејрћим.

Једини коме би било потребно да се одвоји, али коме никакво друштво није потребно, то је најјачи и најзанимљивији међу свима, Мештровић. Ако се он узме као представник „Медулића“ онда су тежње новог друштва лако разумљиве. Онда бисмо њему могли ставити на супрот из „Ладе“ представника њене иначе много богатије и јаче групе скулптора, даровитог Франгеша. Он донекле завршује, на врло достојан начин, рад и тежње једне генерације. :

Франгеш је вешт и искусан вајар, који уме тачно да види и поуздано се послужи оним што је видео Његова одлика је да воли мале групе и, врло често. прилично слатке "ефекте. Он воли да створи ону кротку, скупљену жену са нежном светлошћу на потиљку, — „Бегство у Египат“, ону белу манастирску атмосферу са две девичанске главе, „Анунцијацију“, ону тиху тугу крилатог генија, — „Спомен песнику“. То су уметнички изведене ствари, са потпуним ослобођењем од модела, у пуном господарењу снимљене природе, чији су податци слободно и хармонично сложени у једну импресију. Можда би се могло приметити сувишно забављање појединостима који на по некој мишици или нози (на ба-рељефу „Просвета“, на пример) растурају светлост, цепају пластичност крупнијих целина. У Франгешу се уопште, и овде најјаче, јавља добар анатомичар и цртач, а нарочито уметник на медаљи који се један тренутак завео Али су сви ти радови првог реда, и ја и ви бисмо их радо имали на свом столу и видели на зидовима наших универзитета и парламената.

Он је дао све што је хтео, али оно што је хтео била је забава, украс стола, фигура за салон, за затворен простор, раскош, а не велика уметничка потреба. После Мештровића је то мало хтети. Он је показао да се може радити за читаву једну расу, осетити да се у њој нешто бори да дође до форме, веровати да ће њу изазвати из камена чекић тежак нагоном безбројних покољења.

Мештровић је отчшао у вајарску радионицу озбиљно као изасланик целог једног племена. Он је имао вере у своје по-