Српски књижевни гласник

(РАНИМ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХГХ, Број 1. — 1 јули 1912.

ИПззмм ИК је ои

]

Читаво поподне састављао је Иван Ненадић писмо за оца и кад је довршио, био је неодлучан: хоће ли га са собом пониети или оставити на столу. Послие дугог премишљања устаде нагло, погледа на сат и справи писмо у шпаг.

— Управо ћу прије ноћи стићи!

У дворишту никога није сусрео. Из дрвене кућице залаја и скочи псето, па препознавши господара, весело махну репом, тресући жељезним ланцем на коме бијаше привезан.

— Шта је стари упита га Мван и поглади по глави, па одлазећи обујми једним погледом двориште, липу, бунари стаје, а кад је стигао на крај капије, окрену се послиедњи пут. Причини му се, да га нетко по имену позва. Још мало причека: хоће ли се онај глас по други пут јавити. Нетко отвори ближња врата стаје, и у бојазни да се не би сусрео с оцем, изађе на цесту и журним се кораком упути прама бријегу.

; Читава долина и околишни брежуљци лежали су под

снијегом. На тој нетакнутој бјелини још се оштрије и тамније

истицаху дуге поворке сељака, што се враћаху из ближње

вароши. А под једноличним и сиво наоблаченим небом те су

поворке ишле кораком спровода, и нека неисказана туга стегла

је Ненадићева прса, гледајући те људе и жене, што су озбиљно, Ј