Српски књижевни гласник

„"“-

Српски Књижевни Гласник.

тужно, сабрано, мучке корачали по утртим стазама и саонику. Ни дјеца нису била весела, већ се некако прозебло стисла уз сукње својих матера. А чађави се облаци све ниже и ниже спуштали на брегове и долину, па саблгсним маглама расти: рали куће и клијети и село и оне људске сподобе, којима је једина жеља била, да прије мрака стигну под кров. Рекао би, да иду на робију.

— Како је све то тужно и без смисла! — мишљаше Ненадић, пролазећи мимо пусту и ненапучену потлеушицу, у којој су прије више година његове слуге нашли мајку и кћер објешене на мурви. То се згрчено стабло дизало усред баште, и од то доба никад више није нарасло. Али зачудо ниједна мурва у себи није била плоднија од ње; све су гране биле пуне великих, црних, сладких јагода. Нитко их није брао, нит им крошње гађао камењем. Од њих је дијете из сусједства оболило и послије неколико дана умрло. Потлеушица бијаше без врата и напола покрита паучином. Иван хтједе ући у тамни простор, али га паучина зашкакља по лицу. Он сав задрхта и није се усудио коракнути преко прага. Прође баштом и кад стигну до оне мурве, дотакну је руком.

— Ни сада не могу, да будем искрен, него измишљавам којекакве варке. Очито је, да се страшим тог задњег, неизбјеживог часа и од страха, мјесто да се саберем прије смрти, чудим се што се сељаци у поворкама враћају кући, па обилазим запуштену потлеушицу и стабло, на коме моје слуге нађоше оне објешене жене. Кукавичлук! Као да ми којим чудом могу нарасти нова плућа. Да причекам још мјесец, два, барем до прољећа» Било је случајева, да су и сушичави оздравили. Живјети бих хтио, јер је живот, макар га грдили, ипак љелши од смрти. Било ти је прије чувати. А није требало, драги мој, ни да се кући враћаш. Но страх те било умријети у самоћи, у туђини. Нека и други малко пате, кад и ти патиш. Је лир Боље би било, да си остао у Бечу, мјесто да својом присутношћу жалостиш оца и окужујеш укућанима зрак. А и отац те више не воли. Сви те презиру и одвратност сакривају неискреном самилошћу. Хтио си да се нетко нађе уз тебе, који ће те оплакивати. Просјачиш мрву љубави, ти који у њу никада ниси вјевовао. Јер да си у њу и малко вјеровао, сад би био здрав, чио и задовољан.

У долини још је увијек иста поворка и све се више при-

,