Српски књижевни гласник

ИзМИРЕЊЕ. 8

ближавала највишем брежуљку, што се окомито спуштао у дол. А тај бијели брежуљак и та црна поворка у тужној свјет: лости зимског дана бијаху огрнути сјеном отајства, којој у полутами душа наслућиваше неке давне опходе и обреде и далека недостигнута ходочашћа. Та поворка рекби да од искона иде у потрагу за непознатитим божанством, које ће их ослободити од лутања што нема сврхе и од немира, што не зна за починак.

— Како је све то тужно и бесмислено! Све је лаж: и љубав и срећа и живот је лаж, а једина истина смрт. А били тако мислио, да си здравог А зашто ти је неки дан, кад је отац споменуо сушицу, румен ударила у образе. Стид те је било што си болестан. А да си имао раздрт капут и да је који му драго глупак у разговору презирно споменуо каквог одрпанца, ти би се и рад тога до ушију зацрвенио. Таква је невоља човјек!

У то Ненадић, на стрмини, што је водила према другом бријегу, опази двије сподобе, које се журиле да што прије стигну до шуме. Он препозна свог пријатеља Анића и Милку, с којом је и он, док је био гимназијалац, љубакао и пјевао јој дуге пјесме. Милка га сјети на другу дјевојку, коју је само једанпут у животу видио. Биле су једна другој налик као да су рођене сестре. Да тисућу година живи, неће заборавити оно јутро, кад га усред улице спопао кашаљ и кад му је крв на уста навалила. Како су га тужно и зажално погледале оне непознате, модре очи. Као да га је Милка погледала. И онај час му била једина брига: што ће о њему мислити непозната дјевојка... А тко би рекао, да је њега више потресло, кад мјесец дана касније, на углу исте улице виђе жену, која је носила блиједо, мршаво дијете. Оно је кашљало и мајка му непрестано брисала крв с уста, а мало даље од њих била су на прљавом плочнику два велика млаза згрушане крви. Он се није могао макнути с тог мјеста и кад су дошли пометачи и посули пржином трагове крви, ни онда није даље кренуо ..

Бавећи се тим мислима, умало, да није минуо понор. Како је био уморан, сједне на ближњи пањ и тек сада опази да је стигао до мјеста. До руба зјала накривила се мала стрмина, а од руба се окомито проломио бријег, губећи се у недоследне дубине. Он се спусти низ стрмину и кад је стигао готово до руба понора, проже га ужас и с обје се руке

“