Српски књижевни гласник

Ка МЕ РЕЋ Е,

| ~

задњи пут разговарали — добро дошли, блажене очи што вас виде! Никада вас нема... Заборавили сте на ваше старе пријатеље... Хоћете ли мало к нама... Дођите! Дођите... И Милка је горе, а ето и мене за час — старица му је наједанпут све хтјела рећи, а он је шутио и климао главом.

Ни сам не зна, како је у собу ушао. Ни закуцао није. Престрашени женски крич дозва га к свијести. У полутами, покрај прозора, стајала је Милка. Нешто га у грлу стегло и није могао ни ријечи изустити. Ништа му није пало на ум; на све је заборавио, што је путем промислио. У соби је био такав мир, да му је шумило у ушима. Њему се причини, да је у оном гробном муку прошла читава вјечност. У очају, не знајући, што би почео, клече пред њом и загрливши јој кољена, једва изусти: „Смилујте се... Опростите ми...“

Послије тих ријечи најрадије би да се земља отворила и да га прогутала. Ох, како ју је у тај час мрзио...

— Пустите ме... пустите... бранила се Милка, али што је она гласније викала, то ју он јаче стискао, држећи је грчевито као утопљеник лађу, када тоне. Онда га она свом снагом турну. Ударац га погоди равно у прса. Он се заколеба и обезнањен стровали на под. Кад је устао, ње није било у соби. Неко је вријеме слушао: ни гласа не бијаше чути, као да је читава кућа изумрла. На стубама није никога сусрео. Прије него што отвори врата дворишта, окрену се према оној страни, камо су гледали Милкини прозори. Били су још тамни, и кућа и небо над њим бијаше мрачно, тек високо над кровом сјала је једна једина звијезда, али њу за час покри велики, чађави облак.

ђ

Оне је године зима дуго трајала. Небо је још увијек било тмурно, а на пољу је и бреговима лежао високи снијег. Али најзад духну топли и влажни прољетни вјетар. А што се више травањ приближаваше, то се на крајну и дол све гушћа спушташе тама. Али та саблазна тама, рекби да је паучином омотала стабла и шуму и покрила брегове и села, све више сузујући простор и обзорје, и отимљући људима и животињама зрак. Вило је као у тамници. А и људи се некако страшили јаче говорити; мучке пролажаху један мимо другога. Сви су ишли покуњено, оборена погледа, не усуђу-