Српски књижевни гласник

6 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Слушао је, како у пећи букти ватра и гледао огњене одсјеве распламталог пламена, што су титрали на зиду и није

мислио ни на што. Кад је ушла служавка, с врата проструја студен. Она натрпа цјепаницама пећ, ожегом промијеша велике жераве, потакну огањ, а искре праскајући врцнуше и

разлетише се око главе и лица служавкина. Била је босо-

нога, а пуцала је од једрине и руменила. Њему бијаше топло и угодно и био би најрађе овако у полудријемежу протежао читав дан. У тој соби, под очинским кровом, ћутио се као у

завјетрини, па му се причини, да је већ далеко доба, кад је

оно кубурио у страном граду, и лежао у туђој, непријатној постељи, а нитко се није старао, да ли му је хладно и да ли му што мањка. А тек, да је ожењен, да је Милка његова! У јутро, чим би се пробудио, гледале би га оне модре очи пуне доброте и пуне љубави. Како је у лудо проживио младост! А ипак, још није касно, још није све изгубљено и све се да поправити. А и та болест, што му се још јучер, кад је писао оцу оно опросно писмо, причини гора од смрти, данас је у њој гледао спас. Милка га из самилости неће одбити. То би

за њега био задњи и одлучни ударац, а она је добра, она то

неће и не може учинити...

Вани се још полагано спуштале ријетке, али велике па-

хуљице и час би у зраку стале као неодлучне и онда би нешто брже падале. С једне су и с друге стране саоника лежале велике гомиле снијега, а остало поље и дол бијаше нетакнуто. У снијегу није било виђети људске стопе, тек позорно и добро око могло је опазити трагове, куда су прошле птице или која шумска звер. Све је било мирно и непомично, само што се с натрпаних грана кадкад просуо сниег. Ненадић је ишао утреником и сваки час је застајкивао, и кад је на ближње грмље долетила зеба и некако тужно зацвркутала, смили му се мала сиротица. Какво је срце имао, кад је те добре, мале, птице гађао камењем! Куд ће сиротица по овоме снијегу, убит ће је студен и глад. Данас је прама свакоме имао самилости ..

Већ се слегао први сумрак, а још се није одлучио да уђе у њезино двориште. Шуљао се као тат, у страху, да га тко не опази. Али у то, као из земље, пред њим изникне Милкина мајка. Побјећи није могао, а сакрити се још мање. Очајничком одлучношћу крену прама старици.

— Добар вече! — она га поздрави, као да су се јуче