Српски књижевни гласник

Господин ПАРАН. 19

Али чим се реши на тај корак, овлада њим друго противно уверење. Кад је већ Лимузен још од првог дана био Андријетин љубазник, и то вољен љубазник, она се морала

__ њему потпуно предавати с оном страшћу и ватром која жену

учини матером. Хладна уздржљивост, коју је увек показивала при љубавним односима с њим, Параном, зар то није једна сметња да је он оплоди !

Дакле, он би силом власти тражио, узео к себи, чувао и гајио туђе дете. Не би га могао ни погледати, ни пољубити, нити би могао чути кад га „татицом“ зовне, а да га једна увек иста мисао не ошине и за срце не уједе: „То није мој син“. М он би сам себе осудио на свакидашње муке, на тако очајан живот! Не, боље је остати сам, живети, остарити и умрети сам.

Сваки дан, сваку ноћ обузимала су га та ужасна колебања, те паклене муке, које ништа не могаше ублажити ни прекинути. Нарочито се бојао мрака и туге, коју сумрак доноси. Тада се бол као пљусак полије на његово срце, а очајање га у мраку као потоп подухвати, дави и до лудила доводи. Бојао се својих мисли, као што се човек разбојника боји, и као гоњена звер бежао је од њих. А како ли се тек бојао свог пустог, мрачног и ужасног стања, па и празних улица, у којима овде онде светли по која гасна сијалица, и где вам усамљен пролазник, кога издалека чујете, изгледа као неко ноћно тумарало и нагони вас да убрзате или успорите кораке, према томе да ли вам у сусрет долази или иде за вама.

И Паран је, против своје воље, гоњен неком унутрашњом силом, одлазио у велике улице, које су биле осветљене

И пуне света. Светлост и жагор привлачиле су га занимали

и заглушивали. А кад се умори од шетњи и бесциљног лутања у том вртлогу шетача; кад опази да је пролазника све мање, да су тротоари све празнији, страх од самоће и тишине отера га у коју кавану, пуну светлости и оних што радо пију. Одлазио је тамо као што лептирице на светлост налећу, седао за мали округли сто, поручивао чашу пива, лагано је, све гутљај по гутљај, пио, и страх би га обузимао,

_кадгод би угледао да се који гост спрема да оде. Дође му

да га дочепа за руку, да га задржи, да га моли нека још мало остане, толико је страховао од оног тренутка, кад ће

оОж