Српски књижевни гласник

932 Српски Књижевни Гласник.

Кресимира и Звонимира не бијаше устаљена јединствена цјелина, нити имаше нужних увјета да проводи какву важну задаћу у колу ондашњих држава. Хрвати се не сјећају својих

народних краљева како се Срби сјећаху , Душана и Лазара, _

јер прастари Хрвати нијесу својим насљедницима оставили

никакву велику мисао да је наставе и остваре. Кривица не. пада толико на саме Хрвате колико на прилике времена у

којем им је успјело створити, размјерно доста велику, државу. Ондашње феудално доба бијаше више прикладно, за мале политичке организме него ли за велике државне творевине. Хрватска је под народним владарима постала размјерно ве: лика, али не имаше у себи довољне трајне снаге да држи на

окупу сав свој териториј, ни да се опре центрифугалним теж- _

њама својих великаша, ни да доведе у склад своје државно јединство са аутономијама приморских, више латино-талијан. ских него ли хрватских опћина.

Приморске опћине, којима су краљеви свечаним угово-

рима морали обећати да ће им чувати аутономију, гледале су |

како се често мијењају политичке границе хрватскога краљевства. Када би осјетила да је краљевству снага и моћ по: пустила, не зазираху ставити се под заштиту јачих Византинаца или Млечана. Приморске опћине мијењале су само про-

текторе, а унутар зидина остајаху вјерне својему уставу и.

локалним традицијама. Тако су лако могле да се дуго одрже, пуно дуље него њихова честа заштитница Хрватска. Дубровник, на прилику, доживио је девет стољећа више самосталнога живота. Повијест опћине дубровачке више је јединствена и досљедна, мал да не више лијепа и занимљива од повијести Хрватске Томислава, Кресимира и. Звонимира, јер у републиканском Дубровнику појединац се морао покорити цјелини. Олигархијски Дубровник није познавао феудализам, који је

можда највише крив да су стари Хрвати били гробари својем >

народном краљевству.

Назор је, дакле, узео да обради нешто што многима изгледа сухо, непјесничко, паче ружно. Аутор није зашутио ружне стране народних банова и краљева, њихова међусобна уморства, издајства и додварања туђинцима, али, на утјеху народу, нијесу увејек само „крв и сузе текле“ него „и сунце сјало“. Народ је остао и сачувао своју земљу, али је још не зна дигнути на достојну висину.