Српски књижевни гласник

936 ___Српски Књижевни Гласник.

Ја видјех давно у оним зјенама гдје јашу дивље коњаничке чете с барјаком мрским, гвожђем и зубљама,

а ти још љубиш оне кобне зјене.. Племићу холи, ову круну славну даћу ти, али очи своје жене

баци ми сутра у гробницу тавну“. —

„Свачићу, љепшу долекаћеш славу. 5 Кад сване данак јада и расула, ти на њ се попни и окруни главу

и мач свој тешка тргни из корица; стој смјел и охол, с пожаром у души и кликни роју наших издајица:

Не! трон се овај без крви не руши!“ —

Описујући Звонимирово крунисање на Солинском Пољу, аутор не заборавља истакнути како је папин посланик, опат Гебизон „благослов папин и плашт уд'јелио“ Звонимиру, „вјерном цркве сину“. У сонету Код надбискупа речено је какво је стање било у Хрватској за Звонимира и краљице Лепе:

У б'јелом двору бискупа Ловринца краљица Леша за трпезом сједи;

чаше су пуне каш:еланског вина. Живо је. Бискуп диже се, бесједи:

— „Први је пехар у част Светом Оцу. други у здравље ведре владарице.

Хрватске цуре звонко у гроцу Мој нек пјесма бренча: краљице-мајчице !“ 6

Лепа се емркну. Збори: — „Част и дика за пехар први, ал ја нисам мати сестара тих просјака, бунтовника“. —

Краљ усне гризе. Бан што краља прати од гњева нокте у прса зарије, а бискуп шкиљи и злобно се смије. 4 пераја

Тај је надбискуп Ловро на несрећу био примас цркве | хрватске, и у свом љутом латинаштву затирао глаголицу гдјегод је и какогод је могао. Борба за глагољицу и борба да |

се не изгуби карактер краљевине Петра Кресимира двије Су највише додирне тачке између старе Хрватске и данашње _ 5

~