Српски књижевни гласник

~

ДУШИЦА:: 15

наједаред се зачу злослутна лупа у капију; неко удараше у капијицу, као у бачву: — бум! бум! бум! Из сна пробуђена, буновна куварица, шљапкајући босим ногама по бари: цама, потрчи да отвори. — Отворите, молим вас! — говораше неко за капијом потмулим басом. — Има једна депеша за вас! Ољињка је и пре добијала депеше од мужа, али сад некако сва претрну. Уздрхтаним рукама она отвори телеграм и прочита ово: „Иван Петровић умро данас изненада сумран чекамо наредбе сатана уторник“. ЊВ У телеграху збиља беше написано „сатана“ и још не. каква неразумљива реч „сумран“; потписан беше режисер 'оперетске трупе. ;

— Соколе мој! — горко се заплака Ољињка. — Ва: њичка мој мили, голубе мој! Зашто сам се срела с тобом у животу! Зашто сам те познала и заволела! На коме остављаж своју јадну Ољињку, јадну сиротицу 7...

Кукина саранише у уторник, у Москви, на Вагањковском гробљу. Ољињка се врати у среду и, тек што уђе у кућу, она паде преко постеље и зарида тако гласно, да се могло чути на улици и у суседним двориштима.

— Душица! — говораху суседи, њи се. — Душица Олга Сјемјоновна, матушка, како јој је тешко! |

“ После једно три месеца Ољињка се некако враћала из · цркве, тужна, у дубокој црнини. Десило се, да је упоредо са њом ишао, такође враћајући се из цркве, један од њених суседа, неки Василије Андрејић Пустовалов, управитељ дрварског стоваришта трговца Бабакајева. Он беше у сламњем шеширу и у белом прслуку са златним ланцем, и личио је више на властелина, него на трговца. 5 __— Свака ствар има свој поредак, Олга Сјемјоновна, говораше он озбиљно и достојанствено, са сажаљењем у гласу: — и кад неко од наших ближњих умре, значи да је тако Богу угодно, и у таквом случају ми не смемо ни себе заборавити, и морамо покорно сносити. | Доведавши Ољињку до капијице, он се опрости и пође ___ даље. После тога њој се целога дана чинило, да чује његов озбиљни глас и, чим би зажмурила, а њој се привиђала његова угасита брада. Он се њој врло допао, очигледно, и она

“