Српски књижевни гласник

,

14 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ницима,. да је најзначајнија, најважнија и најпотребнија ствар на свету — позориште, и да се само у позоришту може до. бити правог уживања и постати образован и хуман човек.

— Али зар публика то разуме» — говораше она. Њој је потребна вашарска комендија! Јуче се код нас давао „Фауст на наличје“, и скоро све ложе су биле празне, а да смо ја и мој Вањичка дали ма какву грубост и простачлук, позориште би, верујте, било пуно-натучено. Сутра ја и Вањичка дајемо „Орфеја у паклу“, дођите.

И што год је о позоришту и глумцима говорио Кукин, то је понављала и она Публику је она тако исто, као и он, презирала због равнодушности према уметности и због про: стаклука, на пробама се мешала у рад, поправљала је глумце, пазила је на понашање музиканата, и кад би се у локалним но: винама са неодобравањем писало о позоришту, она би пла. кала, па би после ишла у редакцију да се објашњава.

Глумци су је волели и звали „ја и Вањичка“ и „ду: шица“; она их је пазила и чувала и давала им је помало на зајам, а кад би се десило, да је преваре, она би само кришом плакала, али се мужу није жалила. ;

И зими су живели лепо. Узеше под закуп варошко по-

зориште на целу зиму, и издаваху га под најам на краће. _ време час малоруској трупи, час неком мађионичару, час тамошњим љубитељима дилетантима. Ољињка је бивала све пунија и сва се сијала од задовољства, а Кукин је мршавио и бивао све жући и жалио се на страшну штету, премда су послови целе зиме ишли добро. Он је ноћу кашљао, а она га је појила малином и липовим цветом, трљала га колоњском водом, замотавала га у своје топле шалове.

— Какав си ми добар! — говораше она, сасвим искрено гладећи га по коси. — Како си ми леп! пљаан,

У велики пост он оде у Москву, да саставља позоришву . трупу, а она не могаше спавати, док је он био на путу, не престано је седела код прозора и гледала у звезде. И за го време она упоређиваше себе са кокошима, које такођер читаве ноћи не спавају и осећају немир, каду. кокошарнику нема петла.

Кукин се задржа у Москви и писаше да ће се вратити за Ускрс, и у писмима већ даваше наредбе у погледу баште Тиволија. Али у очи великог понедеоника, доцкан у вече, 4