Српски књижевни гласник

и ае,

РМ

„

7 + у: Ч ДУР УДА ~ . #:% 5 “ та у А ;

У 7

13

не

НИ И МАН

~

~

РНУ ЗБУ

У у

%

ДУШИЦА. 18

раста, сувоњав, жута лица, са зачешљаним зулуфима, говораше неким тананим тенорићем, и кад је говорио, кривио је уста; и на лицу свагда као да му беше исписано очајање, али он је ипак пробудио код ње право, дубоко осећање. Она је увек кога било волела, и није могла без тога. Пре је волела свога тату, који је сад седео болестан, у мрачној соби, у наслоњачи, и тешко је дисао; волела је своју тетку, која им је неки пут, једаред у две године, долазила из Брјанска;а још пре тога, кад се учила у прогимназији, волела је свог учитеља француског језика. Она беше тиха, добродушна, мекога срца госпођица — са кротким, меким погледом, врло здрава. Гледајући на њене пуне, ружичасте образе, на мекан бео врат са загаситим младежом, на добар безазлен осмех, који се виђао на њеном лицу, кад би слушала што пријатно, мушки би мислили: — „Да, није ружна“... па би се и они смејали, а гошће-даме не могаху се уздржати, да је наједаред, у сред разговора, не ухвате за руку, и да не рекну са необичним задовољством :

— Душице ! | и

Кућа, у којој је она живела од дана рођења и која јеу завештању била записана на њено име, налазила се на крају вароши, у Циганској Мали. недалеко од баште „Тиволи“; у вече и ноћу она је чула, како у башти свира музика, и њој се чинило, да то Кукин војује са својом судбином и да на јуриш побеђује свога главног. непријатеља — равнодушну публику ; срце јој обузимаше слатка стрепња, никако јој се није спавало, и кад би се он пред зору враћао кући, она је тихо. лупала на прозор из своје спаваће собе и, показујући му кроз завесе само лице и једно раме, умиљато би се смешила... Он је запроси, и венчаше се. И кад је како треба видео њев врат и пуна здрава рамена, он пљесну рукама и рече:

— Душице! у

Он беше срећан, али како на дан свадбе и после ноћу падаше киша, то са његовог лица не силазаше израз очајања.

После свадбе су живели лепо. Она му је седела на каси, пазила на ред у башти, записивала расходе, издавала плату, и њени румени образи, њен мио, наиван, налик на сјај, осмејак указиваху се на тренутак час на прозорчету од касе, час иза кулиса, час у бафеу. И она већ говораше својим позна-