Српски књижевни гласник

20 Српски КњЊижеЕВНИ ГЛАСНИК.

хиљаду рубаља не би могла ништа казати. Код Кукина и Пустовалова, и после код ветеринара, Ољињка је могла објаснити све и казала би своје мишљење о чему год хоћете, а сад јој је и у мислима и у срцу била онаква иста празнина, као и у дворишту. МИ тако тешко, тако горко, као да се најела бунике.

Варош се мало по мало ширила на све стране; Циганску Малу су већ звали улицом, а тамо, где је била башта „Тиволи“ и дрварске трговине, сад су већ израсле куће, и начинио се читав низ улица. Како брзо трчи време! Кућа Ољињкина је потавнела, кров зарђао, шупа се искривила, и све двориште обрасло коровом и љутом копривом. Сама Ољињка је остарела, псружњала, лети седи на кућним степенима, а у души јој је као и пре и празно, и тешко, и мириши на бунику, а зими седи код прозора и гледа на снег. Замирише ли пролеће, донесе ли ветар јеку звона са саборне цркве, — наједаред нагрну успомене из прошлости, слатко јој се стегне срце, а из очију јој потеку обилате сузе, но то је само на тренутак, а после опет празнина, и не знаш, зашто живиш. Црна мачкица Писка умиљава се и мекано преде, али Ољињку сад не дирају у срце те мачије нежности. Зар то њој требар Њој да је таква љубав, која би обузела све њено биће, сву душу, разум, — која би јој дала мисли, правац живота, која би загрејала њену крв која стари. И она стреса с крила црну Писку, и говори јој љутито:

— Хајд, хајд... Шта ћеш ту

И тако дан у дан, из године у годину, — и ниједне радости, и никаквог мишљења. Што рекне Мавра куварица — то је добро.

Једног врелог јулског дана, пред вече, кад су улицом терали варошко стадо, и све се двориште било напунило облацима прашине, наједаред неко лупну на капијицу. Ољињка пође сама да отвори и, како погледа, сва претрну: пред капијом стојаше ветеринар Смирњин, већ сед и у грађанском оделу. Она се наједаред сети свега, не могаде срцу одолети, заплака се, наже главу на његове груди, не рекавша ни једне речи, и у јаком узбуђењу и не опази како су после обоје ушли у кућу, како су сели да пију чај.

— Голубе мој! — мрмљаше она, дрхтећи од радости. Владимире Платонићу! Од куд ли те Бог донесе 2