Српски књижевни гласник

22 Српски Књижевни Гласник.

боље од реалног, јер је из гимназије пут отворен на све стране : ако хоћеш — иди у докторе, ако хоћеш — у инжињере. Саша поче ићи у гимназију. Мати му отпутова у Хар: ков код сестре и не враћаше се; отац му сваки дан одлазаше некуда да прегледа стоку, те се дешавало да није живео код куће по три дана, и Ољињки се чинило, да су Сашу сасвим заборавили, да им је он сувишан у кући, да он умире од глади; и она га преведе код себе у одвојену кућу у дворишту, и намести га тамо у једној малој собици. | И ево прође већ пола године, како Саша живи код ње у авлијској кући. Свако јутро Ољињка улази у његову собу; он крепко спава, метнувши руку под образ, не види се ни како дише. Жао јој је да га буди. = а — Сашењка, — говори она жалостивно; — устај, роде Време је у школу. - а Он устаје, облачи се, моли се Богу, после седа чај да пије; попије по три чаше чаја и поједе две переце и пола француског хлеба са маслом. Он још није сасвим дошао к себи од сна и стога није добро расположен. Ба: — А ти, Сашењка, ниси баш добро научио на памет басну, — говори Ољињка и гледа на њега тако, као да га. испраћа на неки далек пут. — Колико ми задајеш бриге! Приони, дете моје. око посла, учи... И слушај учитеље. — Ах, оканите ме се, молим вас! — говори јој Саша.

Затим он иде улицом у гимназију, нема га шта видети,

али је у великом качкету, са торбом на леђима. За њим по: лако, нечујно иде Ољињка. · — Сашењка-а! — виче га она.

Он се осврће, а она му тура у руку урму или бонбон. Кад : свраћају у ону улицу, где је гимназија, њему је незгодно и _ стид га је, што за њим иде висока, пуна женска; он се осврће _ и говори:

— Ви, тетка, идите кући, ја ћу сад и сам доћи.

Она стане и гледа за њим, не трепћући очима, док се _ он не изгуби на улазу у гимназију. Ах, како га она воли! _ Од њених пређашњих љубави ни једна није била тако дубока, још се никад дотле није њена душа покоравала тако безусловно, несебично и са таквим уживањем, као сад, кад

се код ње све већма и већма разгоревало материнско осе-

ћање. За тог туђег јој дечка, за његове јамице на образима,“