Српски књижевни гласник

ДУШИЦА. 28

_за качкет, она би дала сав свој живот, дала би га са радошћу, са сузама милине. Заштог А ко би то знао — заштор Испративши Сашу у гимназију, она се враћа кући тихо, тако задовољна, спокојна, пуна љубави; њено лице, које се подмладило за последње 'пола године, смеши се, сија се; који је сретну, гледајући на њу, осећају задовољство и говорс јој: — Здравствујте, душице Олга Сјемјоновна! Како сте, душице 2 ___- Тешко је сад учити гимназију, — прича она на пи. јаци. — Није шала. јуче су у првом разреду задали басну напамет, па латински превод, па задатак... Како ће мало не"јако дете све то да научирг - > И она почиње да говори о учитељима, 0 школским ча: совима, 0 школским књигама, — све оно исто, што о њима говори и Саша. |

У три сата заједно ручају, у вече заједно уче лекцијеи

плачу. Мећући га у постељу, она га дуго крсти и шапуће молитву, а после, лежући даспава, она машта о оној будућности, кад Саша сврши школе, па постане доктор или инжињер, _кад буде имао своју сопствену велику кућу, коње, каруце, кад се ожени, и буде имао деце.. Она заспи и непрестано мисли о томе, и сузе јој теку низ образе из затворених очију. А црна мачка лежи крај ње и преде:

= Мр..: мр,.. мр...

Наједаред јак удар у капијицу. Ољињка се буди и не дише од страха; срце јој јако куца. Пролази пола минута, и опет лупа.

___„То је телеграм из Харкова, — мисли она, почињући да дрхти свим телом. — Мати иште Сашу себи у Харков... 0, Тосподе !“

Она очајава; охладни јој и глава, и ноге, и руке, и "чини јој се, да на свем свегу нико није несрећнији од ње. _Али пролази још један минут, чују се гласови: то се вете"ринар вратио кући из клуба.

„Но, хвала Богу“, мисли она. у

Са срца јој мало по мало спада терет, опет јој бива лако; она леже да спава и мисли о Саши, који спава чренне у соби до ње и овда-онда бунца:

— П-показаћу ја теби! Марш! Ако те звизнем !..

Антон Чехов. (С руског превео Јован Максимовић).