Српски књижевни гласник

24 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ.

ХХ (6)

Заспао је тек пред зору. Није ни чудо! Под ударцем тренутног, летњег вихора и он је тренутно осетио — не да је Ђема лепотица, не да му се она допада — то јеи раније знао — него да ју је скоро... заволео! У тренутку, као онај вихор, налетела је на њега љубав. А сад тај глупи двобој! Тужна предосећања почела су да га муче. Па добро, нека га не убију... Шта може бити од љубави према девојци која је већ туђа вереница 2 Претпоставимо да тај „други“ није по њега много опасан, да ће и сама Ђема заволети њега, или га је већ заволела... Па шта стимр Како штар Таква лепотица...

Шетао је по соби, седао за сто, узимао лист хартије, писао неколико реди и одмах их брисао.. сећао се чудног Ђеминог лика под звезданим зрацима, у мрачном прозору, сву развејану топлим вихором; сећао се њених мраморних руку, руку олимпијске богиње, осећао је њихову живу тежину на својим раменима... Узимао је затим ружу коју му је ба цила, и чинило му се да ти већ у пола увели листићи имају неки други мирис нежнији од мириса обичне руже... >

— А ако га убију или осакате р

Он није ни легао у постељу — заспао је обучен, на дивану.

Неко га је потапкао по рамену...

Он отвори очи и виде Пантелеона.

— Спава као Александар Маћедонски у очи вавилонске битке! — узвикну старац.

— Па колико је часова 2 упита Сањин.

— Четврт до седам; до Ганау има два часа колима, а ми раше бити први на месту. Руси увек надмашају непријатеља ! Ја сам узео најбоља кола у Франкфурту.

Сањин поче да се умива.

— А где су пиштољи Р 5 3

— Пиштоље ће донети онај НОР е Тедезсо. И док: тора ће он довести.

Пантелеон се, изгледа, храбрио, као јуче; али кад је сео у кола са Сањиним, кад је кочијаш фијукнуо бичем, а коњи се сместа пустили у кас — бивши певач и пријатељ падован- _ ских драгуна изненада се промени. Збунио се, чак и уплашио,