Српски књижевни гласник

936 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Успомене из Лондона, Мароко, Цариград: књиге које имају исте мане, исти карактер књига из војничко-патриотског круга. Као што у првима није било дубине моралне мисли, тако у другима недостају Де Амичису култура историчара и осећање. политичког писца, који уме да интуира и продре у прилике економске, моралне, друштвене, интелектуалне, једног народа. О некима од земаља које је видео он много говори о уметности; али, он уметност види само као књижевник, који прича животе уметника, и излаже предмете њихових дела, диви им се зато што је прочитао да су то дивне ствари: велика топлина одушевљеног стила, оскудна критичка интелигенција. Историја, друштвене прилике, уметност, носе у ње_говим књигама трагове материала, — прикупљеног са разних страна, стављеног у главе и дигресије, — који се даје на кашику оним читаоцима које лако обузима досада. Прва глава 2Холандије даје јасан преглед телурске историје те земље, коју су њени становници готово отели од мора; и завршује се: „Све ове ствари ја сам претурао у глави, да бих пробудио своје љубопитство, једног лепог летњег јутра, у Анверу, пењући се на лађу која је имала да ме носи низ Схелду у Селанд, најтајанственију покрајину ниских земаља“. Овде је психолошка ситуација у слабој вези, јер пењање на брод са географским изводом у глави, као да се иде на гимназијски испит, не изгледа много спонтано; али педагошко средство је нађено. И да би привукао љубопитство и дивљење, описивач претерује призоре које је видео. Ко је прошао неком од земаља које је де Амичис описао, свеж после читањи његових књига или са њима у својој торби, могао је приметити , оно што је у њима претерано и манир. Бољи од осталих по тачности, јесте, може бити, путопис Мароко, коме је добродошла корист која се добија од путовања у друштву, од измене опажања и од неке врсте колективне контроле другова. Излишно је рећи да све ове књиге имају редовне добре стране. облика де Амичиса и да садрже утиске и рефлексије деликатно изложене, живе описе и грациозно испричане анегдоте. Са путописима стоје у вези Књижевни поршреши, који, са неким мањим списима, причају о посетама учињеним Додеу, Золи, Ожјеу, Дими, Деруледу, Верну, Сарду-у, Руфиниу, Кастелару, и другима. Истом периоду продукције, осно· ваној на историји, на географији и биографији, припада књига На врашима Ишалије, у којој се описују вароши, замци и

[а