Српски књижевни гласник

“

у

Едмондо де Амичис. 935 даље би се занимао претресањем проблема које стварност пружа мислиоцу. Али он, међутим, није био ништа друго до моралист, васпитач. коме је понестао, за тренут, аудиториум. Описивач на доколици, он се креће на пут иаетепз фдиет деџоогећ; или ди:а дегстра!. А за описиваче на доколици има увек готов „путопис“.

____Ја не говорим о путопису који је дело географа, историчара, етнографа, природњака: књига у којој се резултати, добивени различитим истраживањем, излажу у биографском реду у коме су се приказали истраживачу, који је, у тим случајевима, путник. А не говорим ни о путопису научника или уметничког критичара — подврста претходном — у коме се излажу испитивања књижевника или археолога, и изучавају се на местима где се налазе, у земљама у којима су створена или судбином донесена, дела фигуративне уметности, везујући извршена посматрања за некорисне проблеме или теоријске системе. Нити, најзад, правим алузије на оне лирске или сатиричке изливе уметничких душа, једног Стерна или једног Хајнеа, који случајно узимају облик исцепканог путописног причања. Али, ко није ни научник ни песник, а има нешто дар компилатора и неки дар пријатног и живог писца,

може увек да напише неколико књига, више или мање при-

јатних за читање, причајући који свој пут, начињен са Бедекером у руци, зачињавајући га причама, које су се догодиле или су измишљене, историјским прегледима, описима места и лица. М овде не надахњује нити Муза високе фантазије нити Муза високе науке: циљ је поучити другога, написаши

"књигу, дати састав за читање, из кога се научи, случајно и

без нарочитог труда, што-шта о обичајима, о земљи, о страној уметности.

На тај начин, Де Амичис није био тражен од свога предмета, већ је онсам ишао да га тражи, као што нам, наивно, он то толико пута казује, говорећи нам, и у путописима иу другим књигама, о својим обавезама према издавачима, о бележнику, стално отвореном за белешке које записује, о бризи о стварима које треба да каже. И најпре је путовао Италијом; затим је ишао у Холандију, у Париз, у Лондон; пратио је изванредно италианско изасланство цару у Мароко; посетио је, најзад, Цариград. Свако од ових путовања дало је по једну књигу: Шпанија, Холандија, Успомене из Париза,