Српски књижевни гласник

910 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

зици створити на основу народних мотива нови оригинални стил. „Да се дође до нашега. српскога, стила потребно је европски однеговати домаће таленте који ће бити кадри стварити у народном духу У нас је покушао Драгутин Инкиостри да ствара нови, српски, стил. Немајући нужне спреме ни европског схватања, он је декорисао фасаде и различите делове београдске лоше архитектуре орнаментиком за коју је тврдио да има основ народног: предањи. Међутим, његова орнаментика имала је за основ мотиве преживеле тако зване _ сецесије, у које је он невешто уплитао по кадкад и чисте народне мотиве“. Да се што јаче спречи овакво криво схватање стварања нашега стила, треба што пре подићи једну уметничко-обртничку школу и поставити јој на чело способнога архитекта. У Лондону, Перизу, Минхену, Берлину, Бечу, Прагу, Кракову, и другим уметничким средиштама, опажа се и у архитектури и у уметничком обрту заједничко деловање јаких појединаца које је редовно сједињено на уметничко обртничким школама. Пошто у самој Србији нема до вољно способних домаћих уметника, оправдано је да се позову југословенски и словенски, који ће бити кадри да европски и у словенском духу одгоје наше генерације. Када у нас буде европски одгојенога подмлатка, лакше ће се доћи и до националне уметности. Треба увидети потребу европеизирања.

У представци се, најзад, осуђује копирање старих византијских облика: „Погрешно би било мислити да копирати и примењивати старе византијске и остале историске облике на профане и репрезентативне грађевине значи стварати једини пут којим би се могло доћи до новога, српскога стила. Стил једне архитектуре бива карактерисан више њезиним конститутивним елементима него ли декоративним. За наше старе визаншијске цркве не може се рећи да су грађене у спшлу који би имао специфично српски каракшер. Тако звана срп ско-византијска архитектура наших средњевековних задужбина не може да буде једина база за будући наш архитектонски стил, јер није искључиво наша национална креација“.

Као што је споменуто, Одбор за организацију Уметничлих Послова сматра оснивање Високе Школе Ликових Уметности као једну од најпречих културних потреба. Да се оваква школа може остварити, Одбор је уверен о потреби концентрисања свих способних југословенских уметника (сликара,