Српски књижевни гласник

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 915

Г.ђица Котнауер је глумица-певачица. И све особине којима располаже опазиле су се тек друге вечери, јер улога коју је имала у „Виларовим Драгонима“ прво није за њу, не одговара њеном темпераменту, друго имала је у тој опери да пева у ансамблу и са Г-ђом Спасић, која је, без нарочитих обзира и воље да се удуби у смисао ансамбла, и најбезначајније партијице певала пуним гласом са очевидном намером да буде „озго“. То је толико упадало у очи да је под том околношћу и сама гошћа осећала се нелагодно и често морала да прибегне форсирању да би донекле могла бар главна линија, нарочито у терцету пред пустињаковим станом, да се истакне и целина сачува свој смисао. Отуда се не само не може говорити о успеху Г-ђице Котнауер у „Виларовим Драгонима“, него се не може уопште о успеху говорити, мада се капелник Г. Би. нички очито трудио да одржи у целини једну радњу и једно музицирање раздешено негостољубљем Г ђе Спасић.

А „Ђамиле“2 Под велом бескрајно лепе музике Жоржа Бизеа одиграла се први пут заиста лепо и у нашем Театру, безначајна и сетна историја несрећне заљубљене робињице и најзад побеђеног Харуна. Г-ђица Котнауер успела је да нас убеди да је не само певачица која има посве здрав орган развијен, и ако не потпуно (нарочито око прелома гласа), али ипак толико да је у стању да да сваки израз који добра глумица Котнауер хоће; него да је и уметница која несумњиво има и будућности коју ће добити симпатичном непретенциозношћу која бије из сваког геста симпатичног и приступачног. Њено прво виђење са Харуном — док овај сања, глумачки дискретно, мимички пуно нежне топлине и лишено свега сенсуалнога, како је то до сада приказивано у нашем Позоришту, задобило је на мах, симпатије. МИ од тога немога тренутка до врло лепо градиране песме о тренутку растанка који настаје, отпеване заиста живим изразом и сигурном интонацијом која осваја, симпатије су расле да победе у последњем дуету између ње и Харуна. У благом сумраку нилскога вечера, које је могло још боље да створи илузију, да је више технике у осветљењу бине, Ђамиле је очарала Харуна, и са тоном који | је имао не само снаге него и лепоте она је довршила дело | које је наумила. Њено присуство је учинило да и остале со| листе у ансамблу (терцет) добију полета и да радња у целини

и у детаљима добије ток који је, са малим изузетком, те ве55"