Српски књижевни гласник

916 Српски Књижевни Гласник.

чери први пут текао онако како је то Бизе желео. Да је само: декор дискретнији и Нил природнији да је мање видика а више верно ориенталској навици за претрпавањем намештајем намештена соба а не тераса, Харупова — ја се сећам декорације коју је у Минхену био дао режисер Вирк, и оквир музике и радње би одговарао успеху који је, благодарећи највише Г-ђици Котнауер, био у музичко-техничком делу те вечери.

Тај успех значи да Г-ђица Котнауер треба да постане наша и да ће, када се више развије и стекне још више слободе коју је, за чудо, и ако први пут глуми, имала у врло великој мери, бити од врло лепе користи. Јер уме да пева, и ако је на српском језику певала, и. јер је добра глумица.

Осим ње допринела је успеху и игра Г-ђице Зуле де Бонза. Г-ђица је са лепим гестовима, са дискретном сенсуалношћу и ненаметљивом слободом покрета, одиграна пред Харуном и гостима арапску игру, комад пун крви и ритма. И када је привукла се клечећи до Харуна и спустила своју главу пред њим, изгледала је као рањена тица.

Уметничка игра код нас није ни у првом стадиуму. Г-ђа Врбанић, која је као аматер, и као аматер добро, играла до сада арапску игру у Бамиле не може да потврди супротно горњем наводу. За то је за нашу публику био читав доживљај гостовање Г-ђице Зуле де Бонза, мимске играчице Ко: мичне Опере у Паризу, у „Ђамиле“ и дан ранијеу сопственом вечеру. е

Г-ђица је играчица од интелекта који са пуно тананих. нианса регулише грацију њенога тела. И у колико је могуће гестом само интерпретирати музику, може се рећи да је Г-ђица обе вечери потпуно успела. Она се креће лако као сен. Њене гипке руке вибрирају живахношћу целокупног осе: ћања које је гони да игра. У Менделсоновој песми без речи и Шубертовом „Мотеп! тизтса!“ две композиције најчешће игром интерпретиране, она је била лепота која је никла међу цвећем обавијена велом од тананог мириса и прозрачна и. | једва чујна у покрету. Веберов „Позив на игру“ највише ми | се допао. Њен гест је ту донекле био материалисан и као = оживљен међу живим бићима у раскошном салону. Бизеов

„Фламенко“ био је израз темпераментне обести а Та Тортајада | | или Сахарет. Ајслерове: „Розез р1азНацез“ имале су и музички. и кореографски површног салонског стила. Стила је било и.