Српски књижевни гласник

ОцЕНЕ и ПРИКАЗИ. 941

скупио и образовао три циклуса: Сто ад! Соззууо, Скјо а Магсо Ктајјемс и Апсће [еесепде ген о1озе. Најзад, многа преведена места је преиначио и превод учинио течнијим. На пример у „Кнежевој вечери“ стихови:

С десне стране старог Југ Богдана.

И до њега девет Југовића;

А с лијеве Вука Бранковића,

И осталу сву господу редом. ;

преведени су у збирци од 1884 са:

аПа дезгга [е' зедеге [1 уесећо Глодајо Јисво, ед а 11 Чассапћо

1 5101 поуе Пе Јикоу1а1:

Втапкоу де Тлро а тапса, е теогпо па Ганга Зјепома Фврозве.

а у новој збирци са:

Е ... а 1а Чезга Јико Глодајо И уеећагдо сој зпо1 похе Пећ. а знизгга роп Гаро 41 Вгапсо е рој | ата зјепога рег стадо.

Овако допуњена и иправљена, ова збирка Г. Касандрића спада међу најуспелије талијанске преводе наших народних песама. Три ствари су се стекле да Г. Касандрићев превод испадне одличан: подједнако дубоко познавање оба језика, јак смисао за народну. а нарочито епску поезију и факт што је Г. Касандрић и сам помало песник.: Као многи Далматинац, он има згоду већине њихових земљака да му талијански буде исто толико матерњи колико и српски. Том интимном познавању талијанског језика он је доцније придодао и брижљиву класичну културу талијанску, која је тако еминентно епска. Његови покушаји у поезији дали су му извесну рутину у прављењу стихова, те га је то све укупно добро припремило за преводилачки посао коме се савесно одао и који му је одлично пошао за руком.

Превод је необично веран. Г. Касандрић је до виртуозности подигао вештину адекватног и скрупулозног преношења стиха из српског у талијански. Можемо отворити где хоћемо укусно опремљену књижицу и свугде ћемо се изне-

1 Рлебто Казапате „Ргите Вите,“ Лага, Уба е Јапсоује, 1880, 12 167 4! раг. 35.