Српски књижевни гласник

944 Српски Књижевни Гласник.

претварајући се у талијанске, пренели су собом сву наивну чар:

„Оојсе. тадге де ]1а зроза та,

А тил, Јиза |ћај би тогзе 1п ого,

о 1п агсеп(јо Пло Тамогађа,

о гарба а! гоје Тојгогап(е,

о ђетепо 1 сте! Те Та сопсегхе 2“

Исто се то може рећи и за ове стихове, из исте песме „Чарна горо, не буди јој страшна ! Црна земљо, не буди јој тешка ! Вита јело пусти широм гране, Начини ми заручници лада; Кукавице, рано је не буди, Нека с миром у земљи почива...“

који су овако преведени:

„беуа Товса, поп Рппрашјте; песта [егга, поп еззегје отауе, зпеПо ађеје, збепа! 1пбогпо 1 гат, зрапа! 1 гелло вп Ја зроза ја, поп АЧезбатја, о спешо, 51 Гађа, регеће 11 расе зофббо фетга рога“.

Као што се из горњих примера види, Г. Касандрић је наше народне песме превео у оригиналном метру, десетерцу. Исто тако су и три бугарштице („Радосав Сиверинац“, „Попијевка од Свилојевића“ и „Гроздана и Млађен“) преведене у њиховом оригиналном метру.

Узимајући десетерац за свој преводни стих, он се као што и сам у предговору збирке вели — угледао на Гетеа, Г-ђу Талфи и Капера који су у оригиналном метру превели неке наше песме на немачки. То подузеће Г. Касандрића _ било је доста смело, јер се за декаметар у талијанској поезији готово и не зна. Тај метар није за талијанско версификовање и кад је и бивао употребљиван, то је било само узгредно. Кјабрера, Томазео, Кардући, Д' Анунцијо понекад су се њиме служили, и то готово једино зато да би показали своју версификаторску вештину. Природно је да је Г. Касандрић, у томе погледу, наилазио на велике тешкоће од којих је многа и многа остала несавладана. Поред свега тога може се рећи да је и у погледу версификације Г. Касандрић прилично успео. Он се старао да ркетмични ход нашег десе-