Српски књижевни гласник
66 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.
ничког немају. Његова експресија не базира на импресији, на ономе што се преживело и догодило, него је експресија из и ради експресије, и базира на књигама, ренимисценцијама, сликама, сећањима, речнику и синтакси. Такав реторичар има, дакле, течну експресију и, отуда, та реторика није реторика Вељка Петровића. Његова реторика, као што рекох, лежи дубоко у њему, прожима његова осећања, везана је за његову импресију. Порекло јој је, дакле, чисто уметничког карактера. Отуда смо је назвали инстинктивном, што ће рећи интуитивном. Из тих разлога, пошто је органски везана за сам његов уметнички темперамент, она може да буде, у експресији, нетечна, угласта, чак и нескладна. Али то је, у тим тешким питањима реторства код једног писца, један сигурнији знак о дубљем пореклу његовог реторства. Ја узимам прву страну, на којој се његова збирка песама отвори, као доказ за изложено тврђење. То су стихови на 108 страни:
Безречна туга мојих раних бора
у сузе ће ти претопити сне.
Бежаћеш заман про широких мора, уступити ти нећу никад. не: —
У пољупцу, у првоме, у брачном, недољубљеном искрснућу ја:
— ти цикнућеш, јер, гле, у куту мрачном, прекорна тужна моја ока два!...
(„О, не, не реци“.) а
Овде је јасно да он „реторише“ на начин који смо раније поменули. Међутим, јасна је и задихана и нервозна експресија. Као што се види, празнина и неизражених места тушта је и тма: „У пољупцу, у првоме, у брачном ... нервозно је. недовршено и нетечно; или, још више: „— ти цикнућеш, јер, гле, у куту мрачном“... где су испале читаве уметнуте реченице. Таква експресија је обична појава код интуитивних реторичара. Јер, темперамент, нарочито његов, који је саву афектима и инстинктима, нема начина да се „округло“ изрази.
Како ће се, и да ли ће се лирска кариера Вељка Петровића даље развијати, није тешко закључити. Ми смо се, овом приликом, довољно заинтересовали за његову лирику, што значи да нам није равнодушна; али, улога Вељка Петровића као приповедача, и сама његова приповетка, далеко су му