Српски књижевни гласник

74 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

има доста Арнаута муслиманске вере Успеси устаника као и њихова пропаст може да изазове покрет код тих нових поданика Србије. Противу садањих устаника Арбанаса употребљују се Арбанаси католици, а на територији Србије и Црне Горе има доста католика; садања борба између католика и мухамедоваца у Албанији, може се пренети лако и на српску територију. Такви покрети могу дубоко да потресу унутрашње стање обе земље. То није све; Лондонска Конференција Амбасадора повукла је границу између Србије и Албаније тако да су многа села православних Срба (у дебарскоме округу). присаједињена територији Албаније. Судбина тих села мора лежати на срцу, као и судбина оних села која су природом свога географскога и економскога положаја, верским и сродничким везама, одређена да чине једну целину са данашњом територијом Србије и Црне Горе. Сем овога има и питање о дунаво-јадранској жељезници, која треба да изађе преко Албаније на море Јадранско једном неутралисаном пругом. Ра- | дови око дунаво-јадранске жељезнице на српској територији напредују, и можда ће за две године она бити готова, али макакав рад на територији Албаније у данашњим приликама није могућан. Најзад, Србија и Црна Гора имају права да на њиним границама буде мир, да се не излажу непрестаним материалним жртвама и трошењу моралне снаге, већ да у тишини гледају своје унутра шње сређивање.

И ако, дакле, Србију и Црну Гору највише интересује крај арбанскога устанка, ипак те две краљевине данас не могу у томе ништа да помогну. Европски интерес је ту да Европа нађе кад ће и како да расправи то питање. Европа још сматра да треба Албанију очувати, пошто је она створена да сачува Европу од катастрофе општега рата. У Европи се још мисли онако како су раније мислили бечки и римски кабинети, то јест, да је животни интерес Албаније и интерес равнотеже у Јадранскоме Мору, да се Албанија очува, па макар шта се у њој догађало. Угарски министар председник је изјавио у томе погледу ово: „Ми смо за начело Балкан Балканским народима, дакле и за Арбанасе и Албанију, нека их оставе на миру нека раде што хоће у својим границама“. Такво схватање изгледа има и Европа, која је сад вољна да се умеша само на случај да запрети погибија кнезу Виду и његовој породици. Докле Аустроугарска и Италија мисле да