Српски књижевни гласник

Делов

мет, један ће се опружити. Бојим се за Проку. Жесток је. Јова је био 'ладнији, па је ипак натрчао.

— Ако ми и Проку убије, проклети хајдук, ја ћу га, где га прво нађем, сам ушоцати као бесно псето.

— ..Хо, пречасни, чујете л >

Обојица опет застадоше. Све ближе и ближе, као кад се тучано звоно ваља с брда, одјекивао је лавеж. За пар секунада. јурећи с косе, пролаја засопљени, жути бракирер мимо њих, свом срчаношћу ловачке страсти чувајући траг испод своје влажне и трептаве њушке. Одмах се иза псета зачу тихо звиждање.

Кочијаш шану:

— Прока.

За њиховим леђима се пробијао трчећи висок човек, с пушком у спуштеној руци.

Игуман викну.

— Прока!

Човек се трже и заста. Био је изнурен, и зато, завали шешир на потиљак, и дишући тешко, обриса ознојено чело које се делило на пола на бели и на црни део као и лице. Био је сав опаљен, где га мали, округли, зелени шешир с јарчевом брадом позади, није бранио од сунца и ветра. Због те мрке боје лица његове модро-сиве, светле очи, хладне као углајисани и наоштрени челик, још више су се издвајале. Исто тако и његови гиздави плави брчићи, који су се чинили као да су избелели у некој ватри.

— Већ читави дан гоним једног силног јелена. Мора да је из Елцове шуме. Имаћете на Ђурђев-дан јеленског меса. Збогом!

Игуман викну за њим:

— Пази да га још данас докопаш пред пушку. Иначе ће га до зоре Пипа већ одерати.

Прока намигну и удари по кундаку.

— Не сме Пипа ни близу! Збогом, пречасни !

Прока потрча лево, ка удолини такозваног Сувог Потока, јер је знао да ће псето онамо натерати јелена. Он се трком удаљивао, али је непрестано одржавао везу за својом _кучком, звиждучући непрекидно и мутно као да мами птице. Кад је стигао до јаруге, коју су периодични бујни потоци излокали, и у чијој се дубини између суварака и широко-