Српски књижевни гласник

ПРЕВРАТ. '

— „Што си ми тужан 7 А сунце је свануло, Сунце, за којим су чезнули давно

Валови гора и поље нам равно,

И неба бескраји плави

И наша срца у страви.“

— „Што си ми тужан“ А све је у радости! Пјесма свуд звони низ луге и њиве.

Гледај, сад сне, које сањасмо, живе.

Бол, што је трзао нама,

Сада је спомен тек сама“. —

Поворке крећу. У очима пламен је, Риечи се губе, тек дизат се стану, Као и птице у бучном оркану.

— „Што твоја усна шути,

Што твоје око се мути 2!“

Зар не видиш ти у тим очима, Застртим маглом екстазе, Дивље пламечке, што плазе 2 Зар не видиш ти у тим уснама

Глад, који подал и лаком, Посљедње отима сваком 2

И на тој руци што подиже Барјаке драгих нам боја, Зар рука не осјећа твоја Крв, која топла ће залит их“

— „Чуј, како сребрено пјевају звона! Ускрс нам народни јављају она,

Зар ти их не чује душа 7

Што твоја шутња слуша“

Слушаш ли уске низ улице Хитаца ударе луде,

Тамнице како се буде,

Гвоздене тргају капије,

Злочин по граду се циелом Лије ко отрови тиелом.