Српски књижевни гласник

20

Српски Књижевни Гласник. Слушаш ли с далеких ладања Орљаву смиеха и злобе, Гани док чопори робе 2

„Оргуље шуме и брује, Пјесма се молитве чује. Гле, како засја кроз висока врата Миса ко слика, сва препуна злата. Тамјана талас се вину Горе у модру висину.“ —

Ал вјетар у замаху треснуо вратима, Сјајна пред очима слика потамни, Молитва замрие, а негдје из заклона Побједни глас Марсељезе замни. Вјетар јој кида и звуке и стихове Титра се њима и витла и вије

Риечи и косе и шарене барјаке, Њима у торањ, у прастари, бије. Један тек барјак над свима се винуо, Црвен ко крв, као увреда пламен. Тко га је диго 7 Зар баћушке сужњеви, Скупљени тамо, гдје Гупчев је камен

— „Красно вијори. — Не прекидај шутње, Свечан је час, слобода се' чека“.

Што то сад мукло тутњи с далека 7 Рукнуло опет. — „То топови тутње“. —

Зар су већ овдје са Њеве, са ледене Они, што несретну земљу су своју Издали Ниемцу на милост и немилост, Живе и безброје мртвих у боју.

Они, што свуда, до најдаљег Сибира, Стварају биеду и очај и клетве, Копају бескрајна гробља и стратишта, Бацају пожар у сазреле жетве. Да је све плануло, гариштем остало, Све, што су некада Русијом звали,

Да је све залио оцеан крвави,

Куд су ти пукови ужаса пали.