Српски књижевни гласник

Јован Скерлић. о 25

ски темат: „Упоредну оцену Ошела и Макспма Црнојевића“, Тон је показао изванредно осећање и схватање Шекспирових лепота, тачне психологије у његовим карактерима, мудрости и сјаја у његовој дикцији. Ја се сећам пријатног изненађења са којим сам тај његов „ђачки“ рад читао; с нешто мање стиистичке вештине, његов рад је по тачности и зрелости суда ио раван оценама зрелих и компетентних судија. Скерлић је ио рођен критичар.

Друге, посебне особине његове критике показују то исто. Његова је критика често била описна; то јест, критика која, као што јој и име каже, описује више но што суди или суди "описујући. Његове су критике те врсте биле као смањене копије дела о којима су писане, као слике дела у миниатури. Нико није умео боље од Скерлића дати слику и утисак које "дело оставља у читаоцу. Кад сте такву његову критику про– читали о Коштани или Божјим људима Борисава Станковића, BH сте дело знали као да сте га сами прочитали; цела живо· писна садржина дела, људи и догађаји, и средина, и осећања, цела – боја дела, остајала је у вашем уображењу, осећању, и памћењу. _ Његове су критике те врсте безмало ненадмашне, и ја не знам бољих ни у једној књижевности. Такве су критике, међутим, у рукама људи какав је био он, у исто време најфинији судови, – са нечим више, с позитивним уметничким творачким даром “који писцу допушта да пробуди у читаоцу и ушисак оцењене ствари. Ту тачну слику и тај тачни утисак, само се по себи | разуме, може дати само онај који је и сам примао тачан – утисак и о ствари правилно суди.

Скерлић је још имао способност да за своју оцену или – мишљење нађе збијен и духовит израз који особину јасно карактерише, и ствар одмах класира, и уреже се у памет као "етикета мисли. То „етикетирање“ мисли је један стилистички начин који неки писци радо употребљују; ретко је ко био срећнији од Скерлића у налажењу тих „етикета“. Слободан Јовановић, који је проучио Скерлићеву књигу о Свешозару л Марковићу и самог Марковића, каже ми да је Скерлић с ретком рећом дао тај епиграматични облик мислима Светозара Марковића, и да. би теоријски утицај овога последњег био много

био и у књижевној критици. То такво поуздано „етикерање“ је такође сведоџба јасних утисака пишчевих.