Српски књижевни гласник

8 Српски Књижевни Гласник.

Милун. А шта учини са њивом 2 :: 1

Боса. Разградила се, опустела. Колико сам могла радила · сам, колико да се прихраним, али, где ћу сама... |

Милун. Јесу л' на кућу насртали

Боса (збуни се од тога питања). Јесу... Нису! Ето, све је · ту, сачувала сам. |

Милун (диже се). Море, ја развезао разговор пред кућом. као да нисам жељан куће своје! (Хоће да уђе.)

Боса (узнемирено). Немој, немој улазити још, причекај... седи — да разговоримо, нисмо ни разговарали !

Милун. Гле сад! Зар не могу у кући разговарати. (Полази.)

Боса (престрављено отрчи на кућни праг да му спречи пут). Немој, немој још! 1

Милун (изненађено). Зашто MOope?

Боса (преклињући). Да разговоримо прво, да све чујеш, да ти све кажем...

Милун (гурне је). Море не будали, разговараћемо до века, има кад! (Оде у кућу.)

VI :

боса, претрне, и поражена измакне на сред дворишта, гледајући нетремице у врата и очекујући са страхом и стрепњом да се Милун на њима појави.

Милун (замало излази и води за руку детенце :од три године. На телу му играју рибићи, око му пламти, а глас му се гуши у грлу). Ко је овог

Боса, премрла, оборила главу и ћути.

Милун. Ко је ово, питам те“

Боса, не миче и не одговара.

Милун (остави дете, прилази 10], дочепа је за раме и грубо је затресе). Чије је ово, море, чије је 7

Боса (пригушено, шапћући). Божје...

Милун. ... и твоје“

Боса (поражена и потпуно клонула). И моје!

Милун (рикне као рањена звер и гушећи се од узбуђења полети на њу са уздигнутим песницама). је л' 2... је л' истина 2... Истина | је... Кучко!... Кучко погана!... Зар ја... зар ја тамо... Зар... (Угуши га реч, и савладан величином бола малаксава те спушта

песнице. Затим се прибира, запламти понова гневом. стеже песнице и | полети још једном на њу, али се уздржава и бори дуго са собом те |