Српски књижевни гласник

Туђинче. 11

/leme. Дај ми капу!

– Милун. Ево ти! (Намешта му капу.) Гле, баш прави војник! л' хоћеш да будеш војник... Волеш, је л'2 Па још да купим сабљу, па коња, па ко ка' ти! Па кад одрастеш..... | си још мали, него кад одрастеш, да ти купим... хоћеш, n? (Тргне се и прелети му челом мрачан облак бола и арена, ? , rne ја одох! Заборавих се... одведе ме срце и... желео | тако своме да тепам, са својим да играм, са својим да зговарам ... па сад ето, заборавих се... (Погледа опет дете, ce разгали.) Ниси ти крив, ниси ти кои! (Милује га.) Бог те казнио срамом, а и мене... видиш... једнаки смо, и (а и и обоје нас Бог казнио! (Mayyyie га нежно и са пуно родитељ– |cke топлине.)

Во

њи )

VIII

А | Боса, излази из куће са бошчом ствари. Она најпре остане на а ућнем прагу, изненађена сценом коју дуго посматра. Затим прилази 4 |M: My. дохваћа му руку и целива. | Милун, трже се: немило му је што га је затекла разнежена и са | 3 етом на колену. Он одмах спушта дете и одгурује га од себе, а окреће: ице да би сакрио сузе које му навреле на очи. Дозволивши да му ne елива руку, и не окрећући главу, он другом руком, терајући је, показује | ратнице. ; | Боса, (обрише рукавом сузе, прибере се и пружа руку дететуј ој А де ! | Милун (окреће ка, Што ћеш“ ; Боса. Да га водим 2 U Милун. Куда ћеш с њим 2 ШИ Боса. Куд ја ту и он! | M Милун. Води га, дабо'ме! Твој је грех, па га мораш осити са собом. (Размишља.) А... овај... волиш га... Боса. Мајка сам му! _ Милун. Баш онако, драго ти је Боса. Јесте! _ Милун. А што ти је драгог ШЕ Boca. Ma PO сам га откинула! | · у Милун. И... драго ти ваљда што... (Узрујава се и дрхће.) | што ти је он... отац, драг 2 Боса. He ı може насилник бити драг! Милун. Насилник 7 Боса. Јесте!