Српски књижевни гласник
Милун (одгурује га благо). Иди дете, макни ми се с очију! Ниси ти криво, ал'... иди... да те не видим... да те не“ гледам ! |
Деше (враћа му се опет). Попни ме! |
Милун. Ама зар тебе... зар ја...7 Немој ми се улаги- фу вати... нећу те! Нећу те... не требаш ми... нећу туђе! Ei, | | Боже милостиви! Зар место своје радости и своје милоште, | i OBO Ja Me JoudueKa? IIIra caM TH, Боже, згрешио! |
Деше (накопистило се, те колико га он више одгурује од себе, | толико више оно се мучи и пентра да му објаши колена). Попни ме!
Милун (помогне му те се попне). Ето, попео сам те... Шта хоћеш i
Деше (опет дочепало медаљу). Хоћу ово!
Милун. Не дам! Не дирај то! (Сам себи) Није криво: дете... црвић... шта може оно бити криво... али ето... не могу ни да га помилујем ... туђе је... срамота је... А желео сам, те како сам желео милоште у кући... па да га овако... као сад тебе... на колено... да га милујем ка! родитељ... (Милује детињу косицу.)... да му тепам... Како се: зовеш 2
Дете. Је 'л' ја 2
Милун. Ти, јес', како се зовеш 2
Деше. Ненад Ранковић.
Милун (плане). Зар ти, зар ти копиле, па Ранковић“ То | да ниси више рек'о. Чу ли, море, убићу те, заклаћу те! То | те она кучка научи, је ли 7 Зар ти моје име... ама, убићу | те, разумеш!... (Кад опази да је дете, престрављено од његове | 4 вике, турило главу у његова недра, он се умири мало, па га диже и го- | вори му блажије.) Јеси чуо, тако други пут да не кажеш. Никад ; више да не кажеш Ранковић... Нисам те родио и ниси мој... || не смеш ти да понесеш то име... ни она, а некмо ли ти! | (Милује га) Немој ти да се плашиш! Ниси ти крив, није твој грех, тек... ето... и на теби је срамота као и на мени. Ја ||| још и могу да се браним, могу да отурим срамоту од себе, а ти и не можеш, нити може твоја мајка да те брани... ко | ће срамоту бранити!
|
Деше, освојено благошћу којом му је ове речи говорио, загрли га Милун. А што ти мене милујеш... је л' ме волиш 2 | Деше. Јесте! | MuznyH. A aamro? O utro TH ma ме волиш кад ниси мој. |. кад си туђ, а туђ и ја теби 2 |